Опрости ми Боже, што сам толико проузроковала невоље и патње, што сам толико бола нанела, што сам се у погрешен мисли дала... Опрости што је неко због мог немара, због моје игре и лажног осмеха, можда пустио сузу тешку... Опрости што ми срце на погрешан пут стаде, па се залепи и потрча у сретање, тамо где ни у сну није смело... Опрости што сада плачем, а требала сам закукати и заридати, пре него се поиграх са људима... Како пред Твоје лице да изађем, и како да ме сунце греје, када ми срце од стида умире, кад ми душа у болу јеца, кад ми суза умива лице... И о чему си лудо срце сневало, какве су то црне гује у себи запатило, зацарило... На туђој несрећи, своју срећу исковати, зар си то желело... Што си се залепило, за оно што никад није теби од Бога, а ни од људи дато... Зар да отмеш туђе и нахраниш свој его... Допусти Боже, да се кајем, да плачем у овој хладној зимској ноћи, да сузе лијем, док ме има и док дишем, да умијем све прљавштине своје... Нека ме забораве сви и нека останем заувек сама у болу своме, да се горко кајем, да ридам и плачем, да патим, да све поштено одужим и платим... Очисти моје мисли... Избаци из срца све слике и сва сећања... Окади ме кадом најдивнијим... Умиј ме водом живом и светом... Причести Светим Телом и Крвљу...
Нема коментара:
Постави коментар