По уморним и промрзлим трепавицама, нахватало се лепљиво сиње иње... Зима притисла и стеже... Кроз љуту мећаву, фијуче и бесно уједа, нагриза, студени ветар...
Ноге пропадају у мокар снег... Очи укочене, а поглед изнемогао, малаксао... Смрачило се... Зима тешка и подмукла... Сметови нарасли до неба...
Таква зима воли да украде на кантару, сваку кап животне снаге... То је њена омиљена сласт, да исуши и безочно попије, да исцрпи сваки животни сок...
Све неумитно, полагано, али сигурно, копни... Мрви се све, к`о да је одвећ дотрајало и умртвљено... Све смрзло... Стало...
Нема коментара:
Постави коментар