ЦАРСТВО ОСРЕДЊИХ ЧУЛА...

Присутан је мисаони узлет, а ја осмишљавам и обликујем твоје наметнуте идеје и као да више ништа нећу исказати, па учитавам део неба, веома надахнуто и постајем тежња, док одевам се у бесмисао...

Потпуна слика природе нови је аспект, сложен и замршен, а ти не можеш то објаснити, јер ниси више предмет мог интересовања и време уочава полет живљења...

Израз немоћи поништава снажна и брутална реч, у непосредној близини неумољивог ума, откровење је моја зачуђеност, пред смешном стабљиком, коју ненаметљиви лептир једноставно опажа...

У равнотежи зрачак Сунца, а у ваздуху мирише Слобода, та издашна загонетка људске тежње, а песма без реакције  у царству осредњих чула траје...

REMI...

Ne igram mnogo, no čim počeh malo po malo, skoro svaka partija završi se remijem... i ja prosto ne mogu da verujem...I konačno u mojoj kolekciji poražavajućih šah-matova, konačno jedan odličan REMI...Nadam se da ovim svojim švrakopisom nisam upropastila ničiji život, a to šta je i da li je "upropastilo" moj Život mali, nije važno...Više nije važno kome sam se tobož kroz ovaj Život "dopadala", a kome nisam... Važno je da sam jednom postojala i živela i Ja - sasvim obično i neprimetno malo... No, Ja više za takve i onakve - ne postojim... pa uvažili Vi to ili ne - tako moje male stvari stoje...Ja volim da je sve besprekorno, da ne kažem savršeno, u nekom skladu i redu... no bolje od ovoga nisam uspela... i nije onako kako ja volim... no i blog ume da bude "hakovan" jel tako...Ja sam sicilijanski putopis ipak okačila na svoj lični blog, smatrajući da mu je tu mesto... no, kao i uvek neka sila mene debelo zeza, pa mi sve nakaradno stoji, tako da nisam u stanju da upravljam svojim blogom kao i ljudi drugi... to traje odveć dugo, da bi mi sad kobajagi zasmetalo... iz nekog inata sam okačila priču ovu... ako sam bilo šta tuđe umetnula neka mi se ne zameri... ja samo beleške hvatam i od toga priču stvaram... smatram da nikoga nisam ničim unazadila, a ni oštetila... a ko mene jeste, nema veze, jel tako...

"Пред нама нема божанства!

Ми ничија нисмо деца!

Ми и у екстази пијанства,

кад нам нога од страсти клеца,

још увек све можемо.

Ох. ми, крвници свакој идеји,

покаткад само над својим душама,

да нико не зна, плачемо.

Ми смо сви Прометеји,

ми, Несхавћени, Исмејани,

ми, Болни, Горки, Голи,

ми, Страшни, Презрени, Изгнани!"

Душан Васиљев

НАТЕРАЈ СЕБЕ...

Његова мисао је једноставно хармонична, закаснело преуређена, а јутра су му прекинула сањарења, накндано пробуђена, па сада између сна и јаве - зјапи Он као велика празнина...

Овај свет само њива божанске пустоши, где све се смисаоно руши, а рањени Он свој бол интензивно подноси, док река дозрелом брзином отиче, тамо где се све мање поверења у недоумици удвара...

Сачувај одлучност у глави и натерај себе да истрајеш у пристаништу овосветског неспокоја, равнодушно и преточи своје Ја у недовршено незграпно дело...

Враћају се испразни дани, а Он претражује наизглед обичну свакодневницу, а умор га учини опет празним, као и узалудна изгубљена борба, док издвојеност га лишава свеопштег бесмисла...

ČELIČNE ŽICE...

I tako degustirala sam po malo čisto da utvrdim sa distance u svom prostoru šta je najlepše od svega što sam kupila - od gastronomskih suvenira... i limunćino nije, ni vatra sa Etne koja mi se tamo učinila dobrom, a n liker od pistaća... mada sve što ovo kažem jesu neki moji ukusi sadašnji... nisu ova pića loša i ona sigurno imaju svoje konzumente... ono šta je meni vrh vrhova to je divno vino di mandorla i to ono rosso.... i sad kad bih opet bila u prilcii da tamo nešto kupim, kupila bih samo ovo vino di mandorla...Moja najveća sreća jeste uvek bila kad posle nekog doživljenog putovanja, pa taman i onog pokloničkog, napišem sastav ili opišem taj događaj... e tako moj sicilijanski putopis gotov i sve stalo što je smelo stati na 33 lista... no najlepša priča , ostaće nikad ne objavljena... no, ko zna, možda sam opet napisala ono što nisam smela...Ljudi su mi govorili da je najveća "sreća" naći nekoga... a ja im sada lepo velim: najveći uspeh i najveća sreća jeste pronaći, sačuvati i ostvariti svoje sosptveno Ja...Šta ste očekivali od iskrenog čoveka da vas laže ili ikad slaže, e to ne može ni po jednom pravilu da se okrene na glavačke...Mogli su čoveka da uhode po prostorima kojima se kreće, da kušaju njegove lažne prijatelje, da i rodbinu nikad prijateljsku uzbune, da crpe informacije, i sve tako one nevažne male stvari, no i komšiluk smo preskočili i on se pita nešto vešto... e šta će sad kad sam se zatvorila u svoja 4 zida u manastir svoj - gde sam uvek nalazila mira i spokoja... nemaju više šta ili nemaju više kud...Život nije kad vam svesno ili nesvesno, svejedno, preporučuju oni sposobniji i uspešniji sve bezveznajkovića do bezveznjakovića... Život je da sami otvorite širom svoje lepe oči i sami odabirate i birate, šta treba da vas u Životu i okružuje, a nikad više ne rastužuje... Mogu da se zakunem, mada ne volm to, da oni koji pred nama ogovaraju druge, isto to rade nama kad su sa tim drugima... Licemerstvo na svakom koraku srećem... Gomilu laži... gomilu neotesanih budala... svuda svuda svuda...Svaka moja reč ima čelične žice...Sve sami dobri vrlinski ljudi, teraju nas u pakao, pa ko tu od smeha ne bi plakao...Sve njihove priče o raju i paklu, neka okače mačku o rep...Jedući naše bisere, neke halapljive svinje su se poprilično zagrcnule...Polučovek, polupismen, nikad neće biti poliglota...Postoje radoznalosti neke, čiji tragovi neizostavno završavaju u besputnosti svih mogće nemogućih bespuća...I sve što jedan Čovek oseća i doživljava danas, osećali su i doživljavali mnogi Ljudi daleko pre nejga, kao što će i posle svega i njega...Reka otiče, bez obzira da li je kišovit ili sunčan dan...Čime ispuniti prazninu jednog ljudskog uma???...Razmišljajući o nekim razočaranim momentima, sve više uviđam kolika je snaga svakog tog životnog poraza, gde svaki lični neuspeh proglašavam za Sreću...Kada ste prepuni samopouzdanja, ćutite...Najveće štete čovečanstvu jeste doprinelo mnošto izgovora...Pokatkad čovek potroši dva najtvrđa kremena, stvarajući reč, a reč ko iskra nikako da iz klesanja ta dva kamena iskoči...U malom i plitkom umu nema mesta za velike Ideje...U traganju za nekim smislom, rastočilo se vreme...Neke energije opadaju sa porastom porazne praznine...Nestanak jedne ljudske reči jeste ono zgrčeno stanje, kada reč sve manje izražava svoju vlastitu realnost...Ako po nekoj nepisanoj nužnosti pristojna reč iziskuje pristojnu reč, kakvu li tek reč može očekivati manje pristojna, tzv. nepristojna reč???...Svaka novo smišljena reč mora biti toliko beznačajna, da bi se njom tek nagovestilo bilo šta značajno...Da li ću uspeti da pronađem tu jedinstvenu nit suštine u svakom ispisanom slovu???... Vrednost jedne reči jeste utoliko veća ukoliko njome ukažem na jednostavnost svega... A šta kada se i žilavost jednog i nekad davno živahnog uma razlije opet u prazno???...

NOB, SNOB I ROB...

Ovaj život može da naliči i na ronjenje sa svom ful opremom... no ja se uvek zabezeknem i pitam: što takvi profesionalci, rone po plićaku, pa ometaju kupače koje grč često u nogu hvata, pa se drže blizu obale da viknu "upomoć" ako zatreba...Najvažnje jeste ono šta čujemo da kažu dečja usta, jer niko ne ume iskrenije oceniti nešto ili nekog nego čista dečja usta... Mi ljudi smo lažovi... neiskreni jedni prema drugima... zavidni... manipulišemo istinama ili lažima - svejedno... Tako, niko nam lepše lekcije nije mogao pročitati nego neko bezazleno dete...I tako sada živim epitimiju, kojoj nema kraja...Meni nisu trebali produhovljeni likovi da nametnu epitimiju... Ja sam svoje epitimije nametala sama...Ja ne da ne mogu, nego Ja neću da budem kopija onih tuđih prilika i neprilika... Ja sam takva kakva sam i briga me ko me prihvata, ko me ogovara i tome slično... S moje strane sve vam je razrešeno... Ja vas ne diram, ne sabotiram... pa nemojte ni vi mene...I na kraju ovog dana u kome smo preživeli neka ne bude za shodno ipak reći: Kakvi su ljudi oko nas, takav nam je i život...Nisam ja napisala ništa epohalno, a ni važno, no uvek je bilo velikih imena koji su potkradali i krali moje malo bedno slovo...Lako je "pecati" ili "pokositi" ljude kao što sam ja, kad sam sama bez trunke sumnje pričala i pisala, šta volim a šta ne volim... No, kao što rekoh moje vreme se deli na ono pre i posle Sicilije... tako da će sa mojom malenkošću dalje"druženje" ili "saradnja" biti dosta teža... Iskreno rečeno: nemoguća... Hvala unapred!!!...Nedužnima sam "zamerala", a lažnima sam slepo verovala - kakva budala Ja...Najveća greška bila je "zaključati" ovako male i bedne, neuke, kao što sam Ja... mi smo i sami naučili da se sklanjamo sa tuđih staza i da najmanje ugrožavamo ili otimamo nekome nešto... i to je neoprostivo i jako teško...Predmet od koga se doista užasavam jeste katanac, koji tako crne i negativne asocijacije može da probudi u jednom posve glupom bezazlenom biću kao što sam ja...Ljudi promiču vazda neki "novi", no priče davno ispričane, još uvek su stare...Školovan i stručan čovek će vam uvek reći da neke preživljene i vešto istrpljene događaje nije mguće uopšte zaboraviti, no samo će vam prostak reći kako je sve lako i kako se sve očas posla zaboravi tek tako...Kad sve prođe čovek bi možda još koju rečenicu mogao da doda, ali onda shvati da su ga preživljeni i pretrpljeni strahovi i više nego odlično "edukovali" da je najmudrije da ćuti...Onima kojima niste valjali a ni trebali kao vernik, još manje će te valjati i trebati kao Komunista... Živeo Čovek pre i iznad svega!...Postoje vrhunski dobre i praksom Života proverene revolucionarne Ideje, koje ne treba ni za milimetar izlagati promenljivosti ili izmenljivosti nekoj... Živele takve Ideje, koje su stvorile Velike Ideologije!...Kroz NOB je svaki Čovek naučio da ne bude SNOB, a ni ROB!...Neke Narodno Oslobodilačke Borbe u nama još kao da traju bez prestanka...Onaj koji je nešto svojom rečju kazao ili pokazao, nije dužan da bilo kome ili ikome i još objašnjava: šta je time točno hteo... jer sigurno postoje skrivene službe i tumači koji se time bave i koji su za to predebelo plaćeni...Krava kaže: MUUU... Ovca kaže: BEEEEE...U rečenici pretežno nije toliko važno gde ste koji interpunkcijski znak stavili, koliko je doista važno i snažno: šta ste suštinski svim tim slovima hteli reći, izreći, a najmanje poreći... Slično je i na fotografijama, koje posmatramo, smatramo i opet ništa ne znamo...Neodoljiva svestranost jedne ljudske revolucije i evolucije, zrači sa onoliko sažetosti i doslednosti uma i duha, koliko joj sva njena dalja istupanja uočavaju misao širine iz izvora nepresušne snage, skrivenih unutar gledišta udruženog sa suštinom Svemira...Velika pažnja formira sve one reči kao kroz jedinstvene uticaje na moderne tokove Života, gde je neophodna samostalnost uslova za večite težnje i pokrete originalnog stvaralačkog genijalnog duha...Pokrenuti reč junačkog držanja, kao izraz velike današnje težnje, da svaki trenutak sa rečju što lepše izgleda...Pre propagiranja neke svetle Ideje, mora se sa sigurnošću izdejstvovati cilj borbe, utvrđen još na načelima samostalno iskazane reči, u jednom posve datom trenutku, bez tendencije da tu istu reč i dalje onemogućava neko, kako reč nešto jezgrovito opet ne kaže...Od 23 juna potrošila sam 11 cigareta... I nije neki prosek... A usled mučnine neke sam ugasila već na pola... 3 sam potrošila na goste i to se ne računa... Još tragam za paklicom koja mi neće stvarati te nepodnošljive mučnine... Možda sam ja nabasala na neke prejake cigarete... I baš vala hoću da se pokatakd častim 1 cigaretom, tako kad mi se ćefne... Samo da nađem načina da doskočim toj mučnini... I posle 19 godina opet sam aktivirala svoj mali cigaret staž... I što je najlepše moja Mama me podržava u tome...Na prvu loptu neka reč poleti paradokslano, ali sve je to fudbalska činjenica, jer reč ne bi smela biti monotona i nedisciplinovana... Reč znamo služi za pomeranje istorijskih granica, jer reč jeste ljudska pobedonosna prekretnica... Reč je pokretač i okretač... Letač... Zato neka reč poleti kroz prozore u Svet...Ja znam da neki ljudi imaju potrebu za chatom, ali iskreno da vam kažem ja nemam... A kad mi se već neko javi, ja ga kulturno ispratim i pratim do neke granice... I nemojte misliti da će mi se nauditi ako mi se više niko ne javi na chat... Videćete... Ja i dalje živim i živeću... A za razgovor uvek će Život namestiti slučajne ili namerne prolaznike... Bez brige... Život je neshvatljivo Čudo nad svim Čudesima...Proglašavaju zlim sve ono što ne mogu da saviju oko svog malog prstića...Revolucionarni elan moje današnje reči nikad ne opada, već neprekidno sa dolazećom inspiracijom raste i porasta, za budućnost dorasta... Narasta...I tako ja pokušam strancu da definišem pojam Kosmosa... I kažem kako je za mene Kosmos jedan jako dobro uređen sistem velikog i veoma dobrog (tačnog) poretka i velikog reda, jedne mnogomoćne Prirode... Kosmos je jedna Velika Sila...Reč iza koje strah se neki skriva, nikad neće (a niti može) biti odvažna i odlučna... Reč mora biti slobodarska...Nikad Čovek ne treba da okleva kada želi da izbaci onu reč prilagodljivu i pravu... Odvažnu i snažnu... Hladnokrvnu... I primerenu...Neuništiva svelepota jednog ljudskog Sveta i Života, leži upravo u tome što niko ne može (a i ne treba) tog Čoveka da razume...Proročkim rečima ne moramo uvek nužno zvati one koje su se obistinile ili koje se obistinjuju... Skro svaka nam je reč proročka, jer reči pre svega jesu iste one reči u koje Čovek snagom svog stvaralačkog genija aktivira svoj stvaralački proročki proces i živu aktivnost, a u šta sve tako neumorno utiska trag svog ličnog žiga ili pečata, gde se sažima srž čovekovog delatnog Života...Svaka naša Reč ima svoj utabani revolucionarni Put, koji mora sama da prevali i pređe...Svaka naša Reč mora posedovati najpre pobedonosni hod kroz vekove i vreme, svoju unutrašnju nenadmašnu snagu i snažnost, jedan prkosni kontinuitet trajnosti večne i bogatstvo lepote jednog stvaralačkog duha...Snaga jednog ljudskog bića počiva na njegovoj pesmi, reči i veštini...

ВИДЕЛО ОТКИНУТОГ ЈУТРА...

Над пробуђеном причом, моја расута камена обала, надживеће сопствену смрт, ту страшну сен на бојишту небитног времена, кроз које тек препознам ону нит празнине у смирају згужваног бескраја...

Ја више нећу речима задржавати ток празнине и као да ћу опет испразнити црне рупе, кроз које сећање бризне у превелику брзину, даљине што бљесне у завршетку пре почетка...

Потекне ли причање од неповратног ка средишту битног, измисли ћу трагове одузимања, кад ми већ сабирање стигне под блажени камен збуњеног ћутања...

И опет сретнем очи своје у нигдини, док пршљенове ноћи  стапам после расточене прашине, по којој одавно ходам у месту, а душа искочи на хоризоонту, где испразни трепет још гризе видело откинутог јутра...

NA ISTI DAN PO RAZLIČITIM GODINAMA...

Možda je na ovom svetu koji ja više ne poznajem i kome sve manje verujem, neka priča ili pričanje doista važno... eto mene više ni najradosnija priča ona uvek tuđa priča - ne može da pokrene ili okrene tamo u pravcu gde svi misle da treba da se okrenem ili pokrenem...

Šta to pije snagu jednog bića ljudskog, doduše prilično zamorenog...I posle svega tražim poslednje kapi snage unutar sebe, ali kao da te snage nema... nema reči... ničeg nema...Nigde nije trebalo biti zapisano da je ovaj Život koji živimo muka i mučenje...Ako postoji "razlog" da nešto volite, još više postoji razlog da nešto ne volite uopšte...Kad čovek shvati da više nema ni onu svoju misao uobičajenu i beznačajno malu, onda poželi da i tuđih misli bude sve manje...Kako je ružno kad ljudi tračare i ogovaraju kolege sa posla, a ovamo se privatno druže, odlaze jedni drugima na svadbe i sahrane, na rođendane... prosto da čovek pukne od užasa ili smeha... a kako to ljudima već jednom ne zasmeta... ili je moja percepcija opet pogrešna...Hraneći slepe sujete jedni drugima, otišli smo samo u nazad...Ako sam šta volela i ako mi je šta prijalo, bile su to prve 3 godine ili sezone vožnje mojom biciklom... a onda sam se uplašila i to stravično... a posle i kad sam nastavila onako smanjeno ili sporadično da vozim moju biciklu, više to nije bilo to... tako da moradoh odustati od onoga što sam najviše volela... i nije to po prvi put...Ukoliko želite da umanjite ili smanjite neki bol, morate najpre biti hipnotisani... i to vam se stručno kaže: neosetljivost za bol...Takođe postoji i stanje prazne svesti ili još zvane čiste svesti... Tu je svest oslobođena konkretnih sadržaja i to je ono stanje bez uznemiravajućih misli... To je ono stanje opuštanja i spokoja... Tu se čovek najdublje odmara... Opuštenost mišića... Puls miran... Pritisak spušten... Opuštenost... Duboka mediatcija, ujutru i uveče... Prpopručuje se 20 do 30 minuta... STANJE PRAZNE SVESTI...Sve više zapadam u stanje prazne reči...Nije li značenje nekih reči, usko povezano sa stvaranjem i pretrpavanjem opet novih reči... I da li dve ili više reči, uspeju pravilno da srastu u jednu rečeničnu celinu, kako bi se opet na kraju došlo de neke reči... Nisu li to prosta svakodnevna izvođenja i preslaganja... Ima li nekog manje običnijeg načina... Dodati ili umetnuti... Šta je zajedničko svim novodobijenim rečima... Koliko su reči uopšte motivisane i koliko su kadre da se njima opet nešto obrazloži... Postupci različiti, a negde poniru nove reči... Značenja... Glasovi... Skupine... I opet kao da dođe do prerastanja ili srastanja reči... Ima li slaganja u toj složenosti reči... Kombinacija... Derivacija... Ilustracija... Iluminacija...

ПОВРШНА ПЕСМА...

Сена златна у овој ноћи таласа, а пред њом буди се тај блистави одсјај давно отете слутње, док још негде тутњи последњи издисај бескрајности, што се поткрада под немилосним крајем овог заборава...

Небеса су модра и плава, а глава без гласа, па крећем изнова у подривање свога става, спуштена у дубине првих немира, док громова потрес, спира одсутно време и монотоно мрење, тај залутали видик што се граничи са надахнућем...

Бојим у жуто таласе незнаних снова и остављам бледу припадност касног одсјаја, да нахрани и никне пламен сласти, док пркос затрепери у данашње смелости страшне...

Пали се заспало Сунце у трулој рани стабла, ту где још увек слутим лепшу чежњу, као неизбежну дивоту, кроз слободнији потез површне песме...

"LICEMERI I GOVNARI"...

Ako ovaj život nema da nam podari ništa više prijatno i lepo, onda je doista pravi trenutak da taj isti život ne istovara tuđe smeće na male deponije naših običnih života... Ja vešto plivam u moru čistom, no u moru smeća još nisam naučila plivati... a i neću...

I šta je Život nego naći se pred fontanom srama onako preplašeno sama...Vrlo bitan zaključak: u ovom životu prolaze kokete, a ja glupa nisam umela dobro da koketiram... e u tom grmu leži zec...No, posle "oluje" beznačajne, izgrejaće Sunce Nezalazno...Ja sam moje gorčine kroz ovaj život pila i valjda sam ih sve dolično i ispila...Sva teškoća koju sam predosetila počela je u jednom baru gorkom kafom imena "revolucija", pa se valjda tako i završilo - revolucijom koja je samo po mene katasrofalno izgledala i koju sam ja jako poražavajuće podnela i posle toga ništa lepo ovom svetu nisam donela...Najviše mrzim kad uđem u prodavnicu, a ustvari ja tamo ne želim ništa da kupim ili kad uđem da iz dosade nešto gledam, pa onda stanu da me saleću dosadnim pitanjima ili preporukama: pa kupite recimo peškir, on nam je na akciji... najveći smor ili umor doživim po svim tim prodavnicama... Ja u sve te divne prodavnice idem samo kad mi nešto zatreba, mada živim skromno pa mi mnogo i ne treba...I konačno malo grmljavine i plahe kiše da donese osveženje i u krajeve naše, što su preživeli sve te strahovite zebnje...Nisu ni oni zna se tako lepo komunikativni, već su to dobro uvežbani glumci... što bi Bora reko: "licemeri i govnari"... sve su to ljudi od interesa... gledaju nešto pridobiti za sebe ili za svoje...Džaba su se trudili i upinjali da mi drže pridike ili da mi daju tek usputne lekcije o "komunikaciji"... Ja sam takva kakva sam - zna se jako teško komunikativna, pa stoga šta se koga više tiče ili dotiče moj Život... Ja neću da ličim na njih... neću da ih kopiram... a ni kapiram...Među tolikim čistuncima, ja sve manje imam opravdanog razloga da se osećam prljavo...Imenovati neke ljude bezobraznim, malo je...Nije li najlepši produkt novovekovne Istorije, ipak SOCIJALIZAM...Moj životni moto glasi: "BUDIMO PRAVEDNI"!!!... Krleža: "Ima svečanih dana u životu svakog čovjeka kada je dobro da mu se priznaju pozitivna svojstva, bila ona sasvim skromna i svakodenvna, pa kad se takva priznanja odaju po pravili svima koji su izvršili svoju dužnost, ne bi bilo pravedno, da se, u slučaju čovjeka, koji se nalazi na čelu naše zemlje, sustegnemo od objektivnog priznanja samo zato, jer se radi o istaknutoj i markantnoj ličnosti.Budimo pravedni!"..."Tito je uvek pridavao značaj političkom dijalogu sa velikimi super-silama. "Treba imati dobre odnose sa velikim silama, ali ne i po cijenu ustupaka" - rekao je prošlog leta u Kolombu. - "Da je to moguće, potvrđuje naše iskustvo". Pri tome Tito smatra da su svest naroda i njegova spremnost da se bori za svoja prava važniji od svakog oružja"..."Oslanjali smo se na vlastite snage. U našoj narodnooslobodilačkoj borbi ispoljila se u punoj meri i snaga narodnih masa i u njoj se pokazalo šta su narodne mase u stanju da stvore kada znaju za šta se bore"..."Drug Tito kaže: "Velika je i časna dužnost usađivati u dušu naše omladine one ideje koje su naši borci nosili kroz rat, ideje bratstva naših naroda i narodnosti..." "..."Komunisti uvijek su dužni da stave sve svoje snage u službu naroda kome pripadaju, a naročito sada kada je njegov opstanak ugrožen"..."Biti komunista" - kazuje Tito - još uvijek znači biti spreman da se mnogo čega odričeš... Biti komunista znači biti u prednjoj liniji borbe za progres, za sretniju i ljepšu budućnost... Biti komunista podrazumijeva unutrašnju samodisciplinu, a to znači, prije svega, pobijediti sebe. Za to je potreban moral koji jako mnogo iziskuje od čovjeka, i komunista ga mora imati u sebi... Mi komunisti moramo biti u punoj mjeri svjesni da smo odgovorni pred narodom i zato moramo biti disciplinirani... Mi komunisti me smijemo malaksati ni kad nam je najteže..."...I tako iskristalisah da su u meni od vajkada neugaslo tinjale i sazrevale najdublje socijalističke zamisli i ideje svetle..."Kad upotrebimo termin struktura, mislimo na neku vrstu skladnog uređenja delova ili komponenata. Muzička kompozicija ima strukturu a, isto tako, i rečenica. Zgrada ima strukturu a ima je i molekul ili životinja. Komponente ili jedinice strukture su LJUDI, a čovek je ljudsko biće shvaćeno ne kao organizam, već kao ono što zauzima mesto u društvenoj strukturi"..."Kultura predstavlja celovit sistem koji obuhvata znanja, verovanja, umetnost, moral, pravo, običaje i sve druge sposobnosti i navike koje je čovek stekao kao član društva"..."Čovek konstantno upotrebljava jezik - govorni jezik, pisani jezik, štampani jezik, - i čovek se nalazi u stalnom kontaktu s drugim ljudima posredstvom zajedničkih im normi ponašanja"..."Homo faber bio je podjednako i homo ludens, sapiens i religiosus. Ili, prevedeno: Čovek koji radi bio je podjednako i čovek koji se igra, i svesno biće i religiozni čovek"...Niče: "Kultura je jedinstvo umetničkog stila u svim životnim manifestacijama jednog naroda"... Aristotel: "Znatiželja je podstakla prve mislioce na filozofska posmatranja života. Njihovo čuđenje u početku se odnosilo na teškoće koje su se prve prikazale njihovom umu... A primetiti neku teškoću i začuditi se znači priznati sopstveno neznanje. Zbog toga je čak i ljubav prema mitu u neku ruku ljubav prema filozofiji, jer je mit skup čudesnog"..."Za doživljaj umetnosti treba imati posebno osećanje. Ako čovek to ne poseduje, njemu umetnost ne može ništa saopštiti, kao što se ni slepom čoveku ne mogu pokazivati vidici"..."Čovek je i isto što i drugi, i drugačiji, od drugih, ali istovremeno i toliko različit kao niko drugi"...Sve one discipline i dostignuća, koji ne pomažu, a već odmažu u oslobađajućoj ličnoj samospoznaji jednog Čveka, ništa su...I nije sve tako crno, dok god možeš prevaliti preko jezika, jedno uobičajeno: laku noć...Živ čovek ima svoja sećanja... Ukoliko ubijete (uništite, potrete, satarite, satrete) čovbekova sećanja... Ubili ste čoveka...A kada me napuste sva ta meni bitna sećanja... kada se iskradu iz duše nemilice... kada me ostave kradomice... kada neka druga prostranstva i hemisfere posete... kada sve dobro i loše predosete... kada na svojoj koži osete... Znaću da me više nema... da moje srce ne kuca više... da ne postojim... i ne dišem više...Ne mogu da se otmem utisku, nešto slično kao kad kažu: ne mogu da dođem do reči... Dakle, o čemu je reč ili o čemu se tačno radi???... Imam utisak da su najposećeniji upravo najdosadniji fb profili... A šta mislite zašto je to tako???...Nakon svega, jedino u šta želim (mogu i hoću da verujem) jeste da u meni i za mene bitnim ljudima (onim samo mojim) ima još mnogo mnogo zdravlja i života...Više to nisu unutrašnje nevidljive borbe... Sada su to čitavi kompleksi... Podigla sam na dnu svoje duše - fabriku za prečišćavanje otpdne vode... A uskoro kreće i manji pogon za reciklažu...Da li baš ovoga trena da zastanem i reč u sebi nečujno stisnem... Baš sada kada u meni energična misao, kreće da se promigolji iz mog unutrašnjeg jezgra... Baš sada kada plava šljiva u avliji zri, a livadsko cveće cveta... Baš sada kad me omorina više ne smara i vrućina ne umara... Baš sada kada krećem iz nekog seoskog budžaka... Baš sada... Da li baš ovoga trena???...Krenu tako misli da naglas progovore... da se udvostruče... ili možda već nekako da iz duše iskoče... da ko čamac rekom zaplove... da se niz obale rečne uz graju otisnu... da se u pesnicu stisnu... da očvrsnu... Krenu tako misli da plove i plavim nebom brode... sve sa ciljem da izbegnu podmetnute brodolome... Krenu tako misli da iskričavo postoje... da se nikoga više ne boje... Da prkose...Moja osećanja i saosećanja - vrlo nevešto zapakovana, ali ona iskrena i vazda prava... Moje reči i moja slova - nisu njegova, al ni tvoja... Moji stihovi i moja proza - nisu baš najbolja prognoza, a priznaj ni boza... Moji odsjaji i moje tame - nisu perverzne ni više ni manje... Moje i samo moje - a gde je tvoje???...Moja sećanja i moje pamćenje, dosežu godinama daleko... Nakupilo se i natovarilo - nekoliko vagona... Nataložilo i sad je to letina dobra... A sa ovim danima nekako se sve u meni i polagano sleglo... Ko pile neko malo izleglo... Zaokružilo u poveću celinu... Okuražilo svo to sećanje predaleko... Bogata riznica sa najdivnijim šarama ćilima... Sa mirisom najlepšeg sira i kajmaka... Svih tih slava i preslava... Kosidbi i vršaja... Sve još jedino kroz moja sećanja i zapise - živi i traje... I protiv zaborava duši oduška daje... Da kroz buduće dane traje... I nove snage srcu daje...Kroz svu tu utkanu tišinu i ćutanje sveto, otkidam sliku po sliku od eventualnog zaborava... Slike su iskričave i nebom svetle... Slike su mirne i neme... Slike mojom dušom lete... Odnekud iz svih tih dubina, izrone i one reči, koje sada jedino mogu zaliti setom nekom mekom... A za rečima krenu mirisi iz stare furune... Miris obora... Miris sela... Miris svih tih minulih leta, dok u sutonu plešu umorne senke...Odmiče vreme... Odmaklo, a sećanje se neizvesno primaklo... Naviru čitave reke svih tih milih prisećanja... I kome da dočaram i oživim sada sve to???... O, kako ljudi zaboravljaju olako... Živim od punoće sve te silne dobrote... Kad bih mogla i njima da dam kap tog prisećanja na svo ono izobilje i na svu onu prepunjenost svelepotom tog divnog doma... A možda kad bih uspela da im dam, možda bi se zagrcnuli njome... No, meni treba kao uvek, da mili kroza dušu... Da me mami i snaži... Mirisom svojih lekovitih livada da me hrani... Da me još uvek svojim nečujnim šapatom dočekuje... Da me svojim nevidljivim prisustvom pozdravlja... Da kroz moja sećanja nikada u zaborav ne odluta...

"Piramida koja se mora srušiti". Ovaj letak belgijske "Socijalističke štampe", pojavio se pred I svetski rat. Tekst čitan odozgo na dole znači:

VLADAR - ja vladam nad vama;

KLERIKALIZAM - ja se molim za vas;

MILITARIZAM - ja pucam na vas;

KAPITALIZAM - ja jedem umesto vas;

NAROD - ja radim za vas.

СВЕ СУ ПЕСМЕ ПРАЗНЕ...

С трећеразредне тачке гледишта, 

остаци ноћи исказани изузетно мало, 

као непотпуно значење обезличених  

јулских киша, док севало је 

пажљиво од радости потмуле, све оно 

што се зове условни оквир 

сазнавања стварности...

Певајући данашњи израз, покрећем 

поступак без употребе речи, где 

само су изузетна ћутања, док 

срастањем две капи јулске кише, 

у мени настаје текућа мудрост, 

обичног причања...

Без порицања, избезумљена од 

заборава, а стварност узвраћа 

фзичким болом нежне 

простосрдачности ове, у тајни 

писања, ту где све су песме празне...

"IGRA JE GRUBA, TVRĐA BIĆU JA"...

Kad bi samo jednu rečenicu kao lane umela sada iskazati, e što bi to bilo krasno, ali ne umem i reč neće da se otme kao nekada... zaključali je katancima... reč moju malu... i to je tuga...Šta pokatkad bude čoveku najteže... to što uvdi kolikim je smradom okružen...Zašto nas ljudi uvek pitaju kako smo danas... što nas ne upitaše kako smo preživeli neko teško juče ili prekuče...Ja se pokatkad zaista i zapitam: da li sam ono stavarno Ja na Siciliji i bila, ili možda moja dvojnica...Imam utisak da sam kao iziritirala nekoga sa svim mojim fotografijama, pa samo sa onim počev od zime 2010... ako se ne varam... e zato nastavljam da tučem i dalje... jer istina je cela... moj fotoaparat održao me je u Životu...Toliko sam se užasnula bar samo poslednje 3 godine slušajući priče tuđe, tako da nakon svega svom malom životu odričem svako ljudsko pravo... a trebalo je samo izdržati teret i udare priča tuđih...Ja sam magnet za neiskrene ljude, možda zato što sam i sama takva...Privilegija nas malih piskarala sa margine (po najsličnijoj slobodnoj volji), leži upravo u tome, što ipak sve ovde, tamo i ovamo, ne napišemo - ali ipak i sve dalje neprestano mislimo što mislimo i kao mislimo (a to je enigma jer se oćuti), pa zadržimo pravo da ipak nešto prećutimo do nekih narednih inspirativnih kiša, kad opet otkrijemo tek jedno zrnce reči nešto veće od jedne semenke lubenice...I koliko god da loše zvuči, iz vas ne mogu ukrasti ništa, ukoliko im ne otkrijete kroz pisanje sami...Dobro je poznato da uvek i svagda može neko da nas se seti, ali nigde nije zabeleženo, a još manje poznato da nas se nigde i to još niko seti...Čovek je živi kladenac reči bistro žive i što se više iz njega izvlači, sve više na dnu njegove duše i srca ostaje i vazda tamo ima, za neka nova i buduća izvlačenja preko nasušna, tako da duša i srce nikad ne ožedne...Pljusak života prepun kosmičkog sjaja, mije mi lice, još iz blizine, dok plavim okom prozirem sve te skrivene senke i daljine... Snaga reči, sluha i vida, kao tri kamena masiva, iznad kojih pljušti oblak pun kišne prašine i svetlost najdivnijih divljih munja... Romore kiše kroz ponoćne tišine, gde i Vasiona prestaje od prizora da pravilno diše... Pleni pejzaž svetlošću svakog svog odsjaja u noći, na razmeđi tri posve jednaka vremenska intervala, dok Reč raširenih orlovskih krila, tiho brusi sve zračne kosmičke hartije i lampe...Beskraj plavi se snagom večerašnje kiše blago oko ponoći na granici Vasione tek približi, a onda Reč netragom sna došla jeste iz plama jednog sunčevog zraka... Zemlja progleda nekom snagom svojih poraslih živih voda, dok kiša kruži u nepoznate azurne predele elipsastih putanja, kao kroz najlepše umetničke kosmičke slike teške... Gluvo doba noći zarosilo jeste kišom, a munja žustra na rubu plamena preseca nebesa kao na kriške lubenice, prepune žutog svetla... Odaziva se daljina krikom noći u korov zarasla i poskocima kameno stanište, dok sa njenog penušavog priobalja otkida se Reč ona prava što u srcu Čoveka uvek budno sanja...Oblivaju nas kiše i magle, sve te rečne vlage, ali i blesak groma i zvuk plave neizmernosti svelepote sadašnjeg toka reči, od divote neke neme, bez tuge i ljudskog bola, dok padaju kiše neumitno svete i lepe, iz oblaka lete i na krovove naše slete, da zadive svako veliko i malo, najiskrenije Dete, što iznad svega voli da gleda u Komete i Zvezde...Iz tišine pridolazi mala ponoćna oluja reči, ko kosmička igra uskovitlanih sazvežđa, tamo na obroncima onih brda, gde prirodna ravnodušnost težinom svojih izraslih trava opet negde niče i odjekuje... Ovoga leta zar nismo svikli na sve kiše i gromove???... Od svakog tutnja množe se reči nove, reči ove... Iz najdublje pomrčine, dolaze li najblistavije zore???... Pehar ispunim rečima iste Istine i Pravde, za neku večnost otrgnutu od senki... Odsjaj noći pozlatiće svaka kap najumilnije kiše... Slivaće se sve u reči vedrine sutrašnje odmah tamo iza ove prekrasne kišne noći...Nemam pravo ni nazreti daljinu zasićenu i plavu, tamo gde večna Reč svojim ćutanjem rastapa svaku zvučnu stravu, ali i javu... Dubinu tišine unutar jedne pesničke duše ne vredi meriti šestarom i kredom, a niti jednom ljudskom bedom... Širine nisu tu stešnjene i zgnječene... Tamo milioni iskričavih sazvežđa podrhtavaju gromogalsnom Slobodom jednog ljudskog pesničkog i kosmičkog Veličanstva...I kad reč u Pehar Života natočim, Ona prkosno ćuti u nepoznatoj Kapi svoje Suštine, bez zvuka, bez jauka, izdvojena i čista, sa mirisom belog netaknutog krina... Ta Reč preko svega prešla, u mirnom spokoju do Pobde uzvišene vazneta, kroz obilje Ponosa i Najsvetijeg ljudskog Inata, da što više Reč od sebe i za sebe stvara...Iz nas su odvajkada mladost i poletnost pesničke Reči, iskapili, ali i iskasapili prljavi zavičajci blagi i nekad nekom dragi... Od nas su krali i nas su klali... Bespoštedno trgali i varali... A nisu nam ni olovku na poklon dali... Pod sjajnim nebom prostaka i budala, i mi smo mali pevali i postojali u magličastoj rečnoj dolini ljudske plitkosti... Tu više nema nikakve prisnosti, a niti bliskosti... Sve same bajne pakosti, niskosti i podlosti... Itd...Reč kao senka nebom ozrači još jedan obasjan dan, te razobadane misli nemosti i neumitnosti, zaspale na budnoj mesečini... Kiša će razbiti svojim akordima još jednu aritmiju ljudskog srca... Vrele su čežnje pod kamenom sklupčane, ali samo dremljivo slatko... Mračna lepota zavičaja u ponosito sazvežđe večnosti neće nikad da me sveže, tamo gde svaka Reč jeste prava... Tragom dozivam zujanje svežih gromova noći, da pokrenu jedro zrno stavralačkog života, ovog jednog malog pesničkog pajaca...Uspela nemoć čija biva i preko poraza, kad se smiri iznad plavih visina i izvan trica u predelima dalekovidih slavoluka ljudske gromoglasne pesničke Časti... Iznikli stihovi iz raskoši osunčanih Živih Voda, u sjaju odleću neke Ideje u svanuće, svečane i šarene... Živi Pesma naizbežno što korača u lepotu radosti stvaranja iz beskrajnih plavih daljina, tek da oslobodi Reč u zlatnom zaboravu sagorelog plača... Razliva se noć ko još jedna Reč kazana, gromoglasna i plava...Reč prolazi ćutke, dok gomila peva pesmu pesničkog svesnoga hoda u još veće porazno prazno... Razno... Zvukom su preorani večni oltari... Nova misao opet se razlaže treskom zamišljenog groma, ali i šapatom mastiljavih gora... Dođe reč kao drhtaj pred nemom jezom što nadima plavi beskraj... Hteti srasti uz svu tu opalu lepotu... Nedogledni su mirisi izvijeni iz prosijalih duša... Bol kobnog trenutka traži zraku i vrisak nagrđenog ljudskog gneva... Stati pred tamu noći u kojoj ismejaše Pesnika... Reč kao glas bez povratka...I zar ne vidite... Sve ima svoju previsoku cenu... I žalost i radost... Sve... Ama, baš sve...Bila sam zapanjena (al blaža varijanta) kada sam videla da ima i onih koji izjavljuju saučešće sa osmehom na licu...I znamo najpotrebnije su molitve i zvonjenja sada (al niko to ne radi za džaba)... Ali i za njih, treba odalamiti dobro po džepu... Opet velim, dobro ko ima... Teško onom ko nema...Po tome koliko treba izdvojiti za sve te troškove oko sahrane, dođe čovek do vrlo jednostavnog zaključka: ispade skuplja smrt nego li život prosečnog i običnog živog čoveka... Jer zaista su ti neki pokojnici naši (bog dušu da im prosti) potrošili malo (gotovo nimalo) za svoga ovozemaljskog života... I mislite da je neko bio darežljiv (osetljiv) il skorman u rezanju svojih tarifa - oko sahrana (iako se svelo sve na najmanju moguću meru - onako po hrišćanski... Ali i to košta ko ona kajgana)... Bože sačuvaj... Dobro je kad ima ko i kad ima s čim nekoga da sahrani... A šta će oni ljudi koji ne mogu da podnesu taj trošak i teret???... Da li se neko bavi time???... Znam, svakoga boli njegova lična stvar!!!...Moj život - nije samo moja stvar... To je od nebesa najdragoceniji božji dar... Moj život je moj dom... Moja kuća... Moja porodica... To je ta dragocena stvar... Moj život je moje imanje... Moj život je moje znanje... Moj život je sve to puta 100... Moj život je moje radovanje... Moj život je zanimljivo putovanje... Moj život je neprekidno ratovanje... Moj život jeste...Ne dozvoljavam više ološima i govnarima, da me ko lešinu načinju i mrcvare svojim upadicama i izrekicama... svim tim rekezicama... A da bi im pokazala sve to, moram iz sveg glasa glasno da istinom zaurlam... ko dedin vo Balja da riknem... da se nogom zadnjom dobro ritnem... Pa ako ustreba i da se dobro izbalegam... Jer više pred buzdovanima nema bega... Preferiram što više seljačkom narodnog leka...Prema nekim ljudima ostanete toliko grešni, tako da više nema te sile ili tog načina, kojim tobože možete iskupiti svoje učinjene nam grehe...Ali postoji višnja sila svevišnja... koja potresa i sve rastresa... A narodno iskustvo mudro lepo kaže... Ko koliko istine zborio, onoliko sreće i imao!!!... Zato pazite, najdraži moji...Neki živi sada mogu da predahnu i odahnu, jer na svu sreću mrtva usta više ne govore, al kad bi mogla da progovore, mislim da bi neke izgovorene njihove reči, svojom istinom potresale staršnije od silovitog potresa i najjačeg trusa... Kakav bi to zemljotres ljudskih savesti i duša bio???...Drčni nisu uvek glasni, ali su u svom nametanju svoga mišljenja apsolutno providni i jasni... Drčni su učtivo drski i veoma rečenično glatki... Drčni su tobož lepo vaspitani i uigrano fini... Drčni su po kojeficijentu inteligencije veoma podli i niski... Drčni su vrlinski jako plitki... Drčni su zevalice i uznemirene gledalice... Drčni su znatiželjne osmatračnice... Drčni su gordeljive hvalisavice... Drčni su velike lažljivice... Drčni su varalice i veruju u bajalice... Drčni su ovih dana bili tu...Gledam ovih dana uznemirene savesti ljudske... kako tiho i primetno uzmiču pred usnulim pokojnikom... I u tom času otima mi se opet misao iz grla: Ej moji ljudi, čuvajte se više živih, jer su mnogo opasniji... A usnulih nemate potrebe da se strašite... Oni su mirni ko statue onog malog Bude... i nikome nikad više ne naude...Pronađi u sebi svetlost...

"O, nema u rečima našim ničega što ledi

dok se o bogu i vragu besedi;

i kad zvezda zapleše pjana i bosa

svoj ples o životu stvari,

čini nam se da smo sred kosmosa

ostavljeni, suri, brkati serdari

(a sablje su davno zarđale)".

Dušan Vasiljev

У ПОНОРУ...

Сваку кап грозног привида данас подносим, 

јер га избегавам при неспојивој музици, 

док уживам без речи, као од нечитког 

смеха склоњена, па ипак преливам се 

у нејасноћу, ја рађање кише у подневне

јулске импресије ове моје...

У понору искреног ништавила, 

разговарају моје четири омиљене боје, 

у прекрасном лету, док умрла чула 

бескрајем истражују савршени исказ 

у присуству ничега и узалуд ме 

прашњави друм празнином овог ћутања 

од других скрива, док бол ме разоткрива...

И све док равнодушна киша пада, 

а тишина обезличи узгредне успомене 

и тексобе, ја можда преплавим 

ову песму окретањем у неизвесност, 

што навире кроз зидове мојих соба, 

као тотални бол, а људско биће 

унутар ове поезије, мрачним песимизмом 

своје заразе - промашеност стане 

да претаче у утученост ноћног лутања...

И кроз мртве тишине моје, уздрмане 

и немирне душе, кад прелијем живот 

болним безнађем, са мрвама срушене 

сањарије, слутим перфектни усхит 

своје бедне смрти, са сумњом у све, 

без нове снаге, јер лелујави космички 

простор пресеца димензију невеселу сада... 

"I POLAKO GUBIM NADU DA ĆE STVARI DA SE PROMENE"...

Koliko je rastojanje od istine do trača, niko ne može izračunati u vaše ime, to naprosto morate na svojoj koži osetiti i prepoznati sami... a boleće mnogo...A ja glupa i naivna kao i uvek, sve sam primala širom otvorenog srca, i posumnjala sam kasno, mnogo kasno...Mnogi su upravo bili postavljeni tu oko mene, da bi mi samo rekli: pročitaj ono, uradi ovo, a jesi li gledala to i to, jesi čula ono i ono... no ja sam nekim čudom odolevala zamkama svim vremena, pa i ovoga modernoga - najmodernijega veka...I opet se po malo osećam kao da su mi najbliskiji prijatelji zarili nož pravo pod srce... No, nekim čudom ovoga puta mnogo brže ustadoh, pre nego što i padoh...Šta da dalje kaže onaj, od koga se "naviklo" kao na biciklo, da prilično govori... Ništa, osim da tako možda naiđu ona teška vremena iz kog zna koga energetskog izvora...To je taj divan dan, divan dan, kada se čitav dan svede upravo na samo jednu jedinu i neponovljivu lepu pesmu...I u sirovosti nekih komentara, kao da ima neke duše, doduše...I večeras sam imala još 2 posetioca za moj 39-i rođendan, koji evo nikako da se završi... Pošto je nestalo torte, imali smo kafe, pića i cigareta...Ako život jeste ratno poprište, onda čovek iz njega ne može da izađe bez gorkih rana...Pesnik bi valjda trebao da bude jedini živi stvor, koji ima pravo da zaluta...Ljudski život jeste beznadežna kosmička utopija, jer nigde više praznine, nego u batrganju za nekim smislom smisla...Našta ljudima snažna dobra volja, kad ih ograničiše...Mediokriteti mogu sve, al jedno ne... Ne mogu nikad zapevati od srca...Pesnik je najživlje biće zamršenog duha u kome bez prestanka ratuje mrak protiv svetla...Poezija života jeste ono kada duhom i dušom svoje nesputanosti, najdublje zaronimo u same dubine vlastitog uma i srca...Srodna duša počesto nije ona, što nas jednostavno privuče rogobatnošću svojih nesmislenih reči...Najvsrniji poznavaoci naših prilika, lepo kažu koliko je svaki književni uticaj "štetan"...Pesimizam smo nasledili još iz školskih lektira...Vrednost jednog Čoveka ogleda se u zbirnom stanju svih njegovih misli...Pre nego što se Čovek dokopa svog najčvršćeg tla i po njemu uspešno prohoda, dužan je da motri u Prirodu i od Nje mnogo uči...Životno pravilo ili životni princip broj 1 glasi: KRITIČARIMA NIKADA NE TREBA UGAĐATI!!!...Istina vredi ako je iskrena, znači utoliko više što je iskrenija...Veoma često nas osakate tuđa mišljenja i kritike...Najporaznije jesu upravo one kritike, koje su sami kritičari potpisali nekim od svojih pseudonima...Ukoliko i danas nemate otmene misli, ne izlazite na tržnicu Života...Na koži svakog Čoveka, ostaju podjednako dobro ožiljci od strane svih naših slučajnih i neslučajnih prolaznika, i nije važno da li je reč o najlaskavijem komentaru ili čak o veoma podlom i grubom napadu...I tako naiđe period kad sve nešto "puca"... Juče mi puče nokat na palcu leve ruke i prekinu se ogrlica zlatna posle 6 godina nošenja... A malo pre puče zvono od torte pri pranju (poklopac)... Valjda sam 3 male "štete" namirila... I sad opet da se vratim uživanju...Da sam pas koji ima svoga gospodara, zapitala bih se: a ko će čuvati i hraniti mene (psa) kada nestane moga gospodara???..."Učiš iz grešaka koje činiš i iz pogrešaka koje čine drugi ljudi. Istina glasi, da ne učiš od uspešnih, već od neuspešnih"..."Sve što ti je potrebno... desiće se... u savršenom momentu"...Sve jeste dobro...I te poslednje sate, koji su danas protekli onako kako treba (dostojanstveno)... narušio je blago... jedan helikopter... koji nadlete iznad iskopane rupe... I zapitah se: otkud ta čelična ptica podno Kika???...

Naš Život ima 3 pravca:

1. na prvom smo shvaćeni

2. na drugom pretrano hvaljeni

3. a na trećem smo kritikovani i više nego što treba...