Ne igram mnogo, no čim počeh malo po malo, skoro svaka partija završi se remijem... i ja prosto ne mogu da verujem...I konačno u mojoj kolekciji poražavajućih šah-matova, konačno jedan odličan REMI...Nadam se da ovim svojim švrakopisom nisam upropastila ničiji život, a to šta je i da li je "upropastilo" moj Život mali, nije važno...Više nije važno kome sam se tobož kroz ovaj Život "dopadala", a kome nisam... Važno je da sam jednom postojala i živela i Ja - sasvim obično i neprimetno malo... No, Ja više za takve i onakve - ne postojim... pa uvažili Vi to ili ne - tako moje male stvari stoje...Ja volim da je sve besprekorno, da ne kažem savršeno, u nekom skladu i redu... no bolje od ovoga nisam uspela... i nije onako kako ja volim... no i blog ume da bude "hakovan" jel tako...Ja sam sicilijanski putopis ipak okačila na svoj lični blog, smatrajući da mu je tu mesto... no, kao i uvek neka sila mene debelo zeza, pa mi sve nakaradno stoji, tako da nisam u stanju da upravljam svojim blogom kao i ljudi drugi... to traje odveć dugo, da bi mi sad kobajagi zasmetalo... iz nekog inata sam okačila priču ovu... ako sam bilo šta tuđe umetnula neka mi se ne zameri... ja samo beleške hvatam i od toga priču stvaram... smatram da nikoga nisam ničim unazadila, a ni oštetila... a ko mene jeste, nema veze, jel tako...
"Пред нама нема божанства!
Ми ничија нисмо деца!
Ми и у екстази пијанства,
кад нам нога од страсти клеца,
још увек све можемо.
Ох. ми, крвници свакој идеји,
покаткад само над својим душама,
да нико не зна, плачемо.
Ми смо сви Прометеји,
ми, Несхавћени, Исмејани,
ми, Болни, Горки, Голи,
ми, Страшни, Презрени, Изгнани!"
Душан Васиљев
Нема коментара:
Постави коментар