"Ћутањем се издаје Бог", као и људски бол, а ја сам још увек онај просути пепео сагореле земље ове, који погази свако коме се то прохте...
И највећа сам туга човекова, као летања ноћ дуга, па тако тужним сјајем својих водених очији, надрастам светове и жуте цветове...
Тужни сам дошљак спознатог краја усред овог хаотичног бескраја...
Ништавна и магловита су моја уверења и убеђења...
Срећем људе заражене вирусом дволичности...
Удаљим се од Тебе да тобож сачувам себе...
Да, ја сам ћутањем овим издала Тебе Боже...
Покушавам да разумем време, ово бреме, као Тебе и саму себе...
Доведена сам у недоумицу самозаборава...
Свуда проналазим испразност и за собом остављам балав траг јако плитког утиска...
Јер, глупе су и тупе све моје песме...
Нема коментара:
Постави коментар