Речна обала и неосвојиво небо, као две исповести старих вера, док из дубине свога бића почнем са снебивањем да несклад овај опевам, ја уверљиви шум ветра и времена, кад ја не изговарам реч овде ни суптилно, ни нежно...
Мамурна од данашњег дана и овог изгладнелог сата, као сањар на месечини, откуда немир и чежња кад мене више у мени нема, то горко зеље, а у зени још дрхти обасјање Луне, а Сунце отиде у неповрат...
Планине још нејасно удаљим у даљини, кад занос је убијен, а сузе без позива бесконачно изван мене точе, док у мени весела туга осмишљава ток свести из прикрајка, као вечну инспирацију пред обалом ове бесмртности мене од полу мене...
Баш ту где сујета јесте рањива, а ја повучем све окидаче и поништим мисао као у страху од бесмисла и заноса, док затрпавам бол неким драгоценим звекетом свежина, да сагледам немо кап трајања, ја као полу човек и полу сан...
Нема коментара:
Постави коментар