"AKO SLEPAC SLEPCA VODI, OBA ĆE U JAMU PASTI"...

"Veličina i snaga Karavađove umetnosti leži u njegovoj originalnosti.... njegova umetnost je tematski i formalno, suprotna zvaničnom slikarstvu. Većina protivnika njegove umetnosti zamerala je naturalizamu, brutalnostima mučenja i prikazivanju ljudi iz polusveta u prostorima krčmi i podruma koje postoje na njegovim slikama. Kockari i pustolovi tumače na njegovim slikama svece i mučenike. Sa zapanjujućim realizmom, on je slikao i mrtvu prirodu, svirače na lautama i vračare. Still njegove umetnosti, nazvan TENEBROZO - tamno, mračno, uticao je preko sledbenika i nastavljača na slikare u skoro svim zapadnoevropskim zemljama. Preko Južne Italije i Sicilije stil TENEBROZA došao je u Španiju, naročito među slikare u Sevilji. U Sevilji je poečo da slika i Velaskez, sa kojim je špansko slikarstvo dostiglo zlatni vek"..."AKO SLEPAC SLEPCA VODI, OBA ĆE U JAMU PASTI"...I kad čovek malo dalje zabaci svoje razmišljanje, onda shvati koliko taj sav svet se razume i u komunikacije, i u modu, i u hranu, i u piće... pa uhvati sebe tek naposletku u onoj misli nekoj tupoj, praznoj i poslednjoj, kada se upita: pobogu, pa gde ja to živim doista i da li sam ja baš toliki idiot ili egoista???...Otkrila sam da postoji jedna reč od koje mi se počeše tresti ruke i ta reč je strašna i kad se ne izgovori: mafija...Flober: "U tri časa ujutro poče kotiljon. Ema nije znala da igra valcer. Svi su se okretali, pa i gospođica od Andreviljera i markiza; u dvorcu su ostali samo gosti iz zamka, nešto oko dvanaestak osoba...

Porazgovaraše još nekoliko trenutaka, zatim uz jedno "zbogom" ili, tačnije, "dobro jutro", gosti zamka se povukoše na spavanje...

Noć je bila tamna. Palo je nekoliko kapi kiše. Ona udahnu vlažni vetar, koji joj osveži kapke. Muzika sa bala još je brujala u ušima, i ona se mučila pokušavajući da ostane budna, kako bi produžila varku tog raskošnog života koji će koji trenutak morati da napusti.

Svitalo je. Ona je dugo gledala u prozore zamka, nastojeći da pogodi koje su sobe svih onih koje je to veče zapazila. Htela je da upozna njihov život, da pronikne u njega, da sudeluje u njemu...

- Svuda pođi, svojoj kući dođi!...

Kako joj je bal izgledao dalek! Ko je, zapravo, toliko udaljavao prekjučerašnje jutro od današnje večeri? Njeno putovanje u Vojesar je otvorilo takvu prazninu u njenom životu, sličnu onim ogromnim pukotinama koje bura katkad samo za jednu jedinu noć izdubi u planinama. Pa ipak se pomirila; brižljivo je u komodi složila svoju lepu haljinu, zajedno sa svilenim cipelicama, čiji su đonovi bili požuteli od klizavog voska na parketu. Njeno je srce bilo isto: dotaklo se bogatstva i na njemu je ostalo nešto što se ne da izbrisati.

Sećanje na bal Emi postade dakle, neka vrsta zanimanja. Svaki put kad bi osavnula sreda, ona bi, budeći se, govorila. "Ah... pre osam dana... pre petnaest dana... Pre tri sedmice sam bila tamo!" Ali, malo-pomalo, likovi se izmešaše u njenom sećanju, ona zaboravi melodiju kadrila, više nije tako jasno videla livreje i odaje; iščileše neke pojedinosti, ali joj tuga ostade"...

"Na tri koraka od Eme, neki plemić u plavom fraku razgovarao je o Italiji s jednom bledom damom, koja je imala bisernu ogrlicu oko vrata. Oni su obasipali hvalom debele stubove crkve Svetog Petra, Tivoli, Vezuv, Kastelmare i Kazino, đenovske ruže, Koloseum na mesečini. Ema je jednim uvom slušala razgovor pun reči koje ona nije razumela. Stvorio se krug oko jednog sasvim mladog čoveka, koji je prethodne nedelje pobedio Mis Arabelu i Romulusa i koji je zaradio dve hiljade zlatnika preskočivši neki jarak u Engelskoj. Jedan se tužio na svoje trkače konje koji su se gojili; drugi gost, na pogreške u odštampanom tekstu, čime je bilo promenjeno ime njegovog konja.

Vazduh na balu bio je težak; lampe su bledele. Prešlo se u salu za bilijar. Jedan sluga se pope na stolicu i razbi dva okna; na prasak razbijenog stakla gospoda Bovari se okrete, i u vrtu, uz prozorska okna, spazi lica seljaka koja su zurila unutra"...

"Oni koji su počeli da stare bili su mladalačkog izgleda, dok se na licima mladića ogledala zrelost. Njihovi ravnodušni pogledi odavali su neko spokojstvo usled svakodnevnog zadovoljavanja strasti; a iz njihovog krotkog ponašanja izbijala je ona izrazita surovost, svojstvena ljudima koji su ovladali lakšim stvarima, pri kojima se kali telo a taština zabavlja, kao što su bavljenje rasnim konjima i druženje s posrnulim ženama"...

"U čaše nališe ledeni šampanjac. Čim oseti studen u ustima, Ema se sva naježi. Ona nikad pre toga nije videla narove niti je ikada jela ananas. Čak joj se i šećer u prahu učinio belji i sitniji nego drugde... Ema se doterivala sa savesnošću kakve glumice pred prvi nastup na sceni. Kosu je očešljala prema savetima vlasuljara, zatim je obukla svoju haljinu od lake vunene tkanine, koja je bila raširena na krevetu. Šarla su stezale pantalone oko stomaka"...

"Međutim, prema teorijama koje je smatrala ispravnim, ona je htela da doživi ljubav. U vrtu, na mesečini, ona je govorila sve ljubavne stihove koje je znala napamet i sa uzdasima mu je pevala setne melodije; ali pose toga, ona bi i sama ostala mirna kao ranije, a i Šarl nije izgledao ni zaljubljeniji ni uzbuđeniji.

Pošto bi na ovaj način pomalo raspirivala vatru svoga srca ne uspevajući da zapali nijednu varnicu, nesposobna, uostalom, da shvati to što nije iskusila, kao ni da veruje u ono što joj se nije javljalo u uobičajenim oblicima, ona sebe lako uveri da u Šarlovoj ljubavi nema ničeg izuzetnog. Njegovi izlivi ljubavi su postali redovni; ljubio ju je samo u određene sate. To je postala navika kao svaka druga, i kao već predviđena poslastica posle jednoličnog obeda.

Jedan lovočuvar, koga je gospdoin izlečio od zapaljenja pluća, poklonio je gospođi jednu malu italijansku hrticu; ona ju je izvodila u šetnju, jer je ponekad izlazila da bar za trenutak ostane sama i da ne gleda neprestano u onaj večni vrt sa prašnjavim drumom..

Misao joj je, u početku besciljno, lutala nasumice, kao i njena hrtica koja je krstarila poljem, lajala na žute leptire, lovila rovce ili grickala bulke na rubu jedne njive sa pšenicom. Zatim bi se njene misli postepeno sređivale, i dok je sedela tako na travi, koju je razgrtala vrhom svoga suncobrana, Ema se pitala:

"O bože, zašto li sam se ja udala?

Pitala se nije li bilo načina da kojim slučajem naiđe na nekog drugog čoveka; i poče da zamišlja kakvi bi bili ti događaji koji se nisu zbili, taj drukčiji život, taj muž koga ona nije poznavala. Mogao je da bude lep, duhovit, uglađen, privlačan, onakav kakvi su, u to nema sumnje, muževi njenih nekadašnjih drugarica iz zavoda. Šta one sad rade? U gradu sa bučnim ulicama, sa žagorom u pozorištima i sjajem balova, one su vodile život u kome su srca puna a čula zadovoljena. A njen je život bio hladan kako kakav tavan sa prozorčićem okrenutim prema severu, dok je dosada, ta tiha paučina, plela svoje tkanje u tami svih uglova njenog srca...

Dozvala bi Đali, uzela je među kolena, pomilovala bi njenu finu duguljastu glavu i rekla:

-Hajde, poljubi svoju gospodaricu, ti koja ne znaš za tugu!

Zatim, posmatrajući tužno lice te gipke životinje, koja je zevala sa dosadom, ona bi se raznežila pa bi joj, upoređujući je sa sobom, govorila glasno kao što govore ucveljenome kad hoće da ga uteše"...

"Kad sunce zalazi na obali zaliva, udišete miris limunova; zatim uveče, na terasama letnjikovca, sami, dok su vam prsti spleteni, posmatrate zvezde i kujete planove. Nojoj se činilo da se neka mestašca na zemlji predodređena za sreću, baš kao neka posebna biljka za određeno zemljište i koja nigde drugde dobro ne uspeva. Zašto ona nije mogla da se nalakti na balkon kakve švajcarske kućice, sa mužem u fraku od crnog baršuna, s dugim peševima, koji nosi meke čizme, šiljati šešir i manžete!

Možda je sve ovo htela nekom da poveri. Ali kako izraziti tu neuhvatljivu razboljenost, koja se menja poput oblaka, koja se kovitla poput vetra? Nedostajale su joj reči, pogodna prilika, odvažnost.

Ali da je Šarl to hteo, da je on to naslućivao, da je jedan jedini put njegov pogled proniknuo u njenu misao, činilo joj se da bi se neko iznenadno obilje izručilo iz njenog srca, baš kao što u voćnjaku pada prezrelo voće kad ga samo dotakneš. Međutim, što su se u životu prisnije sjedinjavali, to je u njoj bila veća ravnodušnost koja ju je od njega udaljavala.

Šarlovi razgovori su bili jednolični kao pločnik na ulici, a u njima su se nizale najjednostavnije misli u svakodnevnom ruhu, ne izazivajući ni uzbuđenje, ni smeh, ni sanjarenje. Dok je boravio u Ruanu, on nikada nije bio radoznao, sam joj je govorio, da ode u pozorište i vidi pariske glumce. Nije znao da pliva, ni da se mačuje, ni da puca iz pištolja, a jednoga dana nije umeo čak ni da joj objasni neki izraz iz jahanja, na koji je naišla u nekom romanu.

Zar ne bi, naprotiv, jedan muškarac morao sve da zna, da bude vešt u različitim poslovima, da vas upućuje u snagu ljubavi, u tananosti života, u sve tajne? Ali od njega se nije imalo šta naučiti, taj niti je šta znao niti je šta želeo. On je nju smatrao srećnom; a ona je bila paksona zog tog njegovog stamenog mira, te vedre opuštenosti, čak i zbog sreće koju mu je pružala"...

Tek na strani 49 pa do strane 66 gde sam danas zastala, kod Flobera nailazim na onaj ključni momenat... pa tako u nastavku slede ti inseti najlepši... Život je književnost...A sutra, sutra je velika moja bruka... Ja punim groznih 40 godina... i to je katastrofa... jer mojih najlepših 20 godina prođe ni u čemu...Nije važno, bar meni koja bogomolja pripada kome... ja parče neba i tu Iskru Veliku Pokretačku, mogu da nađem svuda i u svemu...Da ne bude zabune, ja nisam toliko ni svetla, a ni čista, no moja krilata duša odvajkada stremi i otima se ka plavim visinama i širinama...Tako našu spoljašnjost može gledati svako, no našu unutrašnjost dušu i srce mogu imati samo nebesa svetla i čista...

Sveta mučenica Lukija ili Lucija devica čiji je dan proslavljanja ili praznik 26 decembar rodila se 283 godine u Sirakuzi, na Siciliji, a postradala je u vreme velikog progonitelja Dioklecijana, tako što su joj odrubili svetu glavu… No, da čujemo kako je sve bilo… Jednom je zajedno sa svojom majkom došla da poseti grob Svete Agatije u Kataniji I tom prilikom sama svetiteljka joj se javila, a kada je njena teško bolesna majka koja je patila od krvotočenja dobila isceljenje u crkvi, Lucija reši da razda sve svoje imanje sirotinji… To je jako ogorčilo I ražestilo nejnog verenika, koji je kao hrišćanku optuži Pashaliju, pa zli sudija naredi da Luciju odvedu u bludilište I da je tamo oskrnave… No, silom božijom Lucija ostade nepokretna kao da je nešto za zemlju zakova I mnoštvo ljudi nije bilo u stanju da je sa mesta pomakne… Ipak jedan razljućen neznabožac reši da joj mačem probode grlo I tamo Lucija Sveta ispusti dušu Bogu 304 godine… Odrubili su joj glavu, a pre toga zapalili je vatrom… u smoli I vrelom ulju I sumporu… izvadili joj oči I stavili na tanjir… Zato je Sveta Lucija danas zaštitnica očiju I vida, ali I ratara, slepaca, lađara, staklara, krojača, pisara, vratara, kovača… Samo njeno ime kaže da je Lucija SVETLA… svetlo, sjaj I jasnoća… ovde gde je pšenica simbol Života… Sveta njena ruka i deo moštiju čuva se u Sirakuzi, a drugi deo moštiju je u Veneciji... Slava joj i milost...

Volim ponajviše kad se ljudi sami od mene isključe, ja više nemam namere da ih brišem... kad uvde sve dobro, onda će se sami obrisati što dalje od Mene...Neki ljudi polete samo prvi i poslednji put...

"Kad nemaš šta da izgubiš

Možda zvuči dobro, ali nisam siguran da je to istina. 

Nosiš bol okolo i to je šta vidiš ti kroz 

Drugačiju nijansu plavog"...

(moj prevod tog lepog refrena - u čiju tačnost nisam sigurna)

Brrrrrrr... i bluz može biti ljut i brz...KILAVA SVRSISHODNOST KOD MENE NEMA PROHODNOST...Ko me čita, čita me... Laku noć...Šta mislite???... Zašto ljudi lažu???...Što sve manje poklanjam pažnje sporednom i što manje gledam šta drugi kažu, sve lepše i lakše izvlačim ono najblistavije iz sebe...

38 želja... (koje sebi treba poželeti posvednevno)...

1. dugovečnost

2. zdravlje

3. krepost

4. radost

5. sreća

6. hitrost

7. spretnost

8. vernost

9. umešnost

10. duševnost

11. duhovnost

12. prosvećenost

13. posvećenost

14. zaposlenost

15. zrelost

16. retkost

17. britkost

18. genijalnost

19. borbenost

20. opreznost

21. istinoljubivost

22. pravdoljubivost

23. prijateljstvo

24. iskrenost

25. nadanje

26. opravdanje

27. nesebičnost

28. budnost

29. pažljivost

30. nežnost

31. spremnost

32. sitost

33. umerenost

34. dragocenost

35. požrtvovanost

36. bitnost

37. obrazovanost

38. novac

U pokušaju da napravimo preskok preko svega bespotrebnog i nebitnog... nevažnog... uvek se bar malo spotaknemo o sve ono bitno i važno... potrebno...Samo sa odličnim navikavanjem na novonastalu situaciju, čovek se iznenađujuće brzo privikne i na novonastale uslove svikne, a da pritom uopšte ne rikne... niti od bilo čega dalje cvikne... Na sve se navikne...

Šta sve ne mogu???...

Ne mogu da uporno lažem...

Ne mogu da kost smažem...

Ne mogu da ćutke kašljem...

Ne mogu da bilo šta kažem...

Ne mogu da se prenemažem...

Ne mogu da zanemažem...

Ne mogu da tebi odmažem...

Ne mogu da ti uporno pomažem...

Ne mogu...

Šta sve mogu???...

Mogu da ćutim i da reč ne izustim... 

Mogu da ćutim i sve pustim... 

Mogu da ćutim i da te ne primetim... 

Mogu da ćutim i da te poremetim...

Mogu da ćutim i da te uneredim...

Mogu da ćutim i da te obezvredim...

Mogu da ćutim i da te pobedim...

Mogu da ćutim i da te iznenadim...

Mogu da ćutim i da te izneverim...

Mogu da ćutim i da te primetim...

Mogu da ...

Naiđu tako oni trenu(t)ci, kada smišljam svoj vlastiti izraz... Naiđu tako oni dani, kada pokušavam da manje obratim pažnju na to šta drugi oko mene kažu... Znam u dubini duše koliko posvednevno lažu i naivne mažu... I vrlo retko da bilo šta pametno i valjano kažu... A mene neki usud tera da što više postojim...Bilo je primetno - ja ne moram da se treskam da bih uživala u muzici koju volim... Nije da ja to ne mogu... Muzika i moje srce ponese i do visina nosi (vaznosi)... To je stvar unutrašnjeg stanja duha i duše... No, ja sam ko što bi pesnik reko - "mirna ko Buda"... Iako nikad nisam bila u operi... Svuda gde odem ponašam se baš tako - operski otmeno (neka je to vama i nadmeno)... Mada ko i svako... Samo pred retkima i u svojoj kući... Volim da se uz muziku "otkinem"... A tek kako umem i da zaigram... Pa ne možete verovati... Imam dobar osećaj za ritam, ali ne i onaj "ritam da te pitam"...Mogu opet da se podičim i divim, zar ne???... Ako vam se uopšte učini da je sve ovo dobro što pišem, znači da prolazim kroz one nikom poželjene teške faze... I opet svim ovim dokazima potvrđujem te neoborive teorije: kad mi je najgore, pišem najlepše...Kap te silovite snage se samo blago negde niz puteljak zateturala kao nesmotrena pijanica i kao da je unutrašnje sokove brzo ispila ko uporna pijavica... Kap te obnovljive unutrašnje sopstvene snage - pronalazim u onoj iskri maloj... negde zatrpanoj... Kap te neoborive snage tražim i pronalazim na mestima, tamo gde najčešće drugi okreću glavu... Kap te uhvatljivo neuhvatljive snage, grčevito otimam i za svoju dušu prispajam... Kap te energije kroz ovaj prostor sada propuštam i sve je više srcem osećam...Više ne mogu (mada pre bih rekla - više ne umem) da pišem na zadatu i datu temu, iako pri svemu tome nemam tremu... Nekad sam mogla da zadam naslov i da škrabam... da slova po papiru šaram... Više toga nema... A koja tema da me pokrene???... No, ja živim sada... I šta mogu sada???... Mogu da približno opišem sva svoja unutrašnja stanja, pa čak i na uštrb da to u vašim očima obori moju poljuljanu čovečansku vrednost... A to je rekla bih - previše...Sa životom nema mnogo pogodbe i biće kako ti bude... Sa životom nema ni mnogo ustupaka... i biće život preliven sa dosta muke i gorčine... Sa životom nema ni napred, a još manje nazad i biće to neprestano kotrljanje... Vidim sve same stranputice i uzvišice... Sve te oronule stare stanice i štale... I bodljikave ograde... Sve urušene zaklone i polomljene oklope... Olupine i odbačeno gvožđe... Smetlište...Kako zamišljam život???... Izvanredno pitanje u vreme vanredno... I da li da malo "kenjam" na tu temu???... Možda je bolje da promenim temu... Eh, da je ta tema nešto nalik kao gramofonska ploča, bilo bi divota... Prava zgoda... No, to je tema sa više strana i pogleda... Nažalost, sa sve manje izvesnih zgoda i izgleda... Sa sve više učestalih nepogoda... Počinje mi biti muka od svega toga... A i za povraćanje treba snage... Imam li je???...Da li ste probali spustiti kažiprst u dno svog vlastitog beznađa???... Tog beznadežno milog prostranstva... Te bestežinske zemljane težine... U to zagarantovano carstvo - sa što više snage i oporog osmeha... A kad ste se oprobali, vrlo brzo shvatite da ste ukočeni... zakočeni... Nema te sile da vas odledi il ko sneg otopi... Ali zato ima onih koji bi da vas zaplaše i zastraše... da vas uplaše... U dalju analizui ne silaziti i u te dubine ne zalaziti... Nije preporučljivo srozavati se na njihov nivo...Ja sam od onih koji sva svoja životna dešavanja i previranja vezuju za muziku... tako da bez iste ne mogu ni u radosti, a još manje u žalosti... I ni slučajno da niste zamerili meni na mojoj muzici... Meni kad bi ovo još jedino i preostalo zabranili - bilo bi isto kao da ste me automatski ubili... A ja ipak kroz muziku koju slušam preživljavam i živim... I šta god da se desi, muzikom ću sve zaliti... Mojoj duši oduška i zraka treba, a jedino mi muzika tu snage daje i nesebično utehe pruža... Ja i kada sa tuđom nevoljom saosećam - saosećam kroz muziku, koliko god to čudno zvuči... Ja drugačije ne umem... Muzika je moje najiskrenije društvo... koje ne guši... već relaksira i dušu oporavlja... I što bih se ja, na kraju krajeva, bilo više kome pravdala il izvinjavala???...Život je baš onaj vodenički točak, koji te nemilosrdno drobi i melje... A ja poželim samo na tren da vodu sa vodenice malo skrenem, da ne dozvolim da me više bilo šta samelje i melje... Da izmenim taj njen utabani tok... Neka bar malo teče, a da baš tako ne peče i moju dušu opeče... Ne želim da me iko ili išta u brašno il prah pretvori... da me drobi i melje... da me samelje...Preosetljivo ljudsko biće, očas posla oseti kad mu se približava "tegoba"... I tako kad baš sebi obećam da moju radost neće niko pomutiti, desi se svašta... I nije mi se nešto ni rođendanska torta pravila, a onda se nateram i kažem sebi - ti to moraš... Lepo je - živa si i časti se... Radosnice se raduju i čekaju sutra pesmicu da ti pevaju... Umesim tortu na jedvite jade (onu voćnu sa malinama)... Ostalo je još staviti šlag... Polako imam čitav dan... Drugi mi srušiše jutro, a nisam čestito ni oko otvorila... a ni reč progovorila... I šta da više kažem - neki usud stalno nad mojom glavom maše... Moja baba je u bolnici... Pa, ako treba neka mi se i rođendan pokvari... Nije ni prvi, a ni poslednji put... Takav je moj put - svi mi se konci pomrse i sve radosti ukvare - ukisele... Samo neka ide redom... A ja samo želim da su svi živi i zdravi...Sveti Vladika Nikolaj:''Da bi bilo vise radosti - treba vise milosti''...''Postoji jedan prijatelj koji nikog i nikada ne izneverava.To je Bog''...''Bog je dao oci ljudima za dve stvari: za gledanje i za plakanje.U pocetku gorke,posle i kad ih je mnogo suze postanu slatke''...''Metnite i vi,braco moja,krst na sebe,o vrat,na bolno mesto,u kucu,tamo gde je nemoc i gorcina-i sve ce minuti,snaga ce zameniti nemoc i slast gorcinu''...''Gospod Isus Hristos-Najblazi i Najsnazniji-i dosao je zato da u more ljudske gorcine ulije nebesku slast i da u ovu svetsku bolnicu donese nevidjenu snagu''...