Сена златна у овој ноћи таласа, а пред њом буди се тај блистави одсјај давно отете слутње, док још негде тутњи последњи издисај бескрајности, што се поткрада под немилосним крајем овог заборава...
Небеса су модра и плава, а глава без гласа, па крећем изнова у подривање свога става, спуштена у дубине првих немира, док громова потрес, спира одсутно време и монотоно мрење, тај залутали видик што се граничи са надахнућем...
Бојим у жуто таласе незнаних снова и остављам бледу припадност касног одсјаја, да нахрани и никне пламен сласти, док пркос затрепери у данашње смелости страшне...
Пали се заспало Сунце у трулој рани стабла, ту где још увек слутим лепшу чежњу, као неизбежну дивоту, кроз слободнији потез површне песме...
Нема коментара:
Постави коментар