УСАМЉЕНИК...

Вечерас, ја сам одвојила своје биће од скоро свега,

од света,

од казивања,

од страха...

Вечерас ја се заричем на тишину и ћутање,

на бол...

Одвајам своје биће од ситничавости,

од учтивости...

Моја изолованост није апсурдна и у овој тамници ја постајем равнодушна...

Вечерас ја сам беспомоћна,

немоћна, 

без смисла у првом плану сваке даље патње...

Вечерас у мојим венама теку хладне крвне плочице...

Вечерас изгубим се у прошлости без повратка...

Вечерас бескрајно се откотрљам у натраг...

А синоћ сам сањала своју уклетост,

промуклост,

подлост...

То више није неспокој...

Вечерас ја сам напуштена рушевина које се нико не сећа...

Зашто се враћам у горак укус мојих траума опет вечерас...

Шта ме то још рањава...

Усамљеник је страхота овог поднебља...

Растргни ме и вечерас између беспућа и новог разочарања...