ČELIČNE ŽICE...

I tako degustirala sam po malo čisto da utvrdim sa distance u svom prostoru šta je najlepše od svega što sam kupila - od gastronomskih suvenira... i limunćino nije, ni vatra sa Etne koja mi se tamo učinila dobrom, a n liker od pistaća... mada sve što ovo kažem jesu neki moji ukusi sadašnji... nisu ova pića loša i ona sigurno imaju svoje konzumente... ono šta je meni vrh vrhova to je divno vino di mandorla i to ono rosso.... i sad kad bih opet bila u prilcii da tamo nešto kupim, kupila bih samo ovo vino di mandorla...Moja najveća sreća jeste uvek bila kad posle nekog doživljenog putovanja, pa taman i onog pokloničkog, napišem sastav ili opišem taj događaj... e tako moj sicilijanski putopis gotov i sve stalo što je smelo stati na 33 lista... no najlepša priča , ostaće nikad ne objavljena... no, ko zna, možda sam opet napisala ono što nisam smela...Ljudi su mi govorili da je najveća "sreća" naći nekoga... a ja im sada lepo velim: najveći uspeh i najveća sreća jeste pronaći, sačuvati i ostvariti svoje sosptveno Ja...Šta ste očekivali od iskrenog čoveka da vas laže ili ikad slaže, e to ne može ni po jednom pravilu da se okrene na glavačke...Mogli su čoveka da uhode po prostorima kojima se kreće, da kušaju njegove lažne prijatelje, da i rodbinu nikad prijateljsku uzbune, da crpe informacije, i sve tako one nevažne male stvari, no i komšiluk smo preskočili i on se pita nešto vešto... e šta će sad kad sam se zatvorila u svoja 4 zida u manastir svoj - gde sam uvek nalazila mira i spokoja... nemaju više šta ili nemaju više kud...Život nije kad vam svesno ili nesvesno, svejedno, preporučuju oni sposobniji i uspešniji sve bezveznajkovića do bezveznjakovića... Život je da sami otvorite širom svoje lepe oči i sami odabirate i birate, šta treba da vas u Životu i okružuje, a nikad više ne rastužuje... Mogu da se zakunem, mada ne volm to, da oni koji pred nama ogovaraju druge, isto to rade nama kad su sa tim drugima... Licemerstvo na svakom koraku srećem... Gomilu laži... gomilu neotesanih budala... svuda svuda svuda...Svaka moja reč ima čelične žice...Sve sami dobri vrlinski ljudi, teraju nas u pakao, pa ko tu od smeha ne bi plakao...Sve njihove priče o raju i paklu, neka okače mačku o rep...Jedući naše bisere, neke halapljive svinje su se poprilično zagrcnule...Polučovek, polupismen, nikad neće biti poliglota...Postoje radoznalosti neke, čiji tragovi neizostavno završavaju u besputnosti svih mogće nemogućih bespuća...I sve što jedan Čovek oseća i doživljava danas, osećali su i doživljavali mnogi Ljudi daleko pre nejga, kao što će i posle svega i njega...Reka otiče, bez obzira da li je kišovit ili sunčan dan...Čime ispuniti prazninu jednog ljudskog uma???...Razmišljajući o nekim razočaranim momentima, sve više uviđam kolika je snaga svakog tog životnog poraza, gde svaki lični neuspeh proglašavam za Sreću...Kada ste prepuni samopouzdanja, ćutite...Najveće štete čovečanstvu jeste doprinelo mnošto izgovora...Pokatkad čovek potroši dva najtvrđa kremena, stvarajući reč, a reč ko iskra nikako da iz klesanja ta dva kamena iskoči...U malom i plitkom umu nema mesta za velike Ideje...U traganju za nekim smislom, rastočilo se vreme...Neke energije opadaju sa porastom porazne praznine...Nestanak jedne ljudske reči jeste ono zgrčeno stanje, kada reč sve manje izražava svoju vlastitu realnost...Ako po nekoj nepisanoj nužnosti pristojna reč iziskuje pristojnu reč, kakvu li tek reč može očekivati manje pristojna, tzv. nepristojna reč???...Svaka novo smišljena reč mora biti toliko beznačajna, da bi se njom tek nagovestilo bilo šta značajno...Da li ću uspeti da pronađem tu jedinstvenu nit suštine u svakom ispisanom slovu???... Vrednost jedne reči jeste utoliko veća ukoliko njome ukažem na jednostavnost svega... A šta kada se i žilavost jednog i nekad davno živahnog uma razlije opet u prazno???...