Сваку кап грозног привида данас подносим,
јер га избегавам при неспојивој музици,
док уживам без речи, као од нечитког
смеха склоњена, па ипак преливам се
у нејасноћу, ја рађање кише у подневне
јулске импресије ове моје...
У понору искреног ништавила,
разговарају моје четири омиљене боје,
у прекрасном лету, док умрла чула
бескрајем истражују савршени исказ
у присуству ничега и узалуд ме
прашњави друм празнином овог ћутања
од других скрива, док бол ме разоткрива...
И све док равнодушна киша пада,
а тишина обезличи узгредне успомене
и тексобе, ја можда преплавим
ову песму окретањем у неизвесност,
што навире кроз зидове мојих соба,
као тотални бол, а људско биће
унутар ове поезије, мрачним песимизмом
своје заразе - промашеност стане
да претаче у утученост ноћног лутања...
И кроз мртве тишине моје, уздрмане
и немирне душе, кад прелијем живот
болним безнађем, са мрвама срушене
сањарије, слутим перфектни усхит
своје бедне смрти, са сумњом у све,
без нове снаге, јер лелујави космички
простор пресеца димензију невеселу сада...
Нема коментара:
Постави коментар