Sramota jeste to što se u matorim glavama, veoma brzo ucrvotoči pogana reč od tri bedna slova...
"JEDNO JE VIDETI, A NEŠTO SASVIM DRUGO - NASLIKATI"-Pikaso..."Traganja u slikarstvu nemaju nikakav značaj. Važni su samo pronalasci... Svi znamo da umetnost nije istina. Umetnost je laž, ali ta laž nas uči kako da dosegnemo istinu, barem onu istinu koju smo mi, ljudi, u stanju da dosegenemo" - Pikaso...Vreme se deli na ono pre i posle Sicilije... pa tako manijaci koji su udarali pre Siclije, treba da znaju da nakon Sicilije moraju udarati mnogo jače, mada niz Etnu se sve otkotrlja bezosetno pravac u Jonsko more...Njažalije mi je što na Siciliji nisam videla ni jedno magare... Konje jesam, ali to nije to... Magare je magare...Jednom ne tako davno upropastila sam sebe preteranom tugom mučeći se pitanjem što mi se desila debela ladovina... No, sada biću prezahvalna svim božjim silama, što mi je posle svega ipak na red došla, ni manje ni više nego moja preko potrebna sloboda...Flobera sam pročitala do 246 stranice, no moram opet ispočetka, biće da se nisam dobro skoncentrisla i udubila u štivo...Da li sam Ja to nešto "veliko zgrešila", kad posle Sicilije, sa mojom malenkošću niko da prozbori ni par pravih slova... No, ipak je počelo sve na samo nekoliko dana pred put taj, zar ne???...Smešno jeste to što oni koji su nas nekada pljuvali, sada nam se obrate sa: dušo, dušice...Ovaj svet je postavljen na takvim temeljima, da nikada niti može, a niti hoće - biti tek nečim ostvaren... to su stvaralački geniji odvajkada jako odbro znali... I ma koliko se trudili ili dalje stvarali, uvek ostaje onaj prostor prazne nedorečenosti i te puste nedovoljnosti... Život jeste lep, ali na jedan posve mučki način...Svet u kome živimo ponajviše voli mekoću tela, a sve manje podnosi mekoću duše... Jeste li gdegod sreli - mekoću duše???...Potresno poražavajuće možda jeste kad vam život nametne samo jednu opciju ili vid sagovorništva...Sad imam polagano vremena da ubacim nešto probranije fotografije na Wayn, a i usput da napišem pravu proširenu verziju ove lepe priče... pa ako to osvane na mom blogu, ja ću vas sve lepo obavestiti... nigde ne žurim i konačno vremena ima u izobilju, a naročito za ono što najviše volim... Jedino su ovde sve slike, pa i one neuspele...I tako sa moje sicilijanske turneje ubačeno je tačno 4077 fotografija - stalo u tih 12 dana... rekordni broj fotografija zabeležen je dana četvrtoga i iznosi čak 776... minimum uslikanih slika jeste dana osmog - svega 29 fotografija...I tako ja sam ubacila celih 10 dana, ostalo je još malo, ali možda i najintenzivnije po lepoti iznenađenja i dešavnja... do sada sam ubacila 3603 fotografije...I opet ovaj tutanj, iznenadnosti ćudljive majke prirode Zemlje, u svom tom rasprskavanju gromova po zvučnosti jačine - reklo bi se nešto ljućih no inače... Ma to kišna olujna noć od večnosti usidrenih kiša nad našom krivom rekom... O da, simfonija treska od zgrušanih kapi kiše, ali ubrzo postaće sve tiše i tiše... Smiraj novog lepo rođenog dana stiže... Hvala nebesima za ovaj zapis neočekivanog trenutka kiše (a počelo je sve lepo sa suncem na zalasku tihom) što me svetlucanjem svojih munja i praskom žestokih sto mu gromova, podstiče, da slušam i pišem sve tiše i tiše... Da, da... Priroda skriva svoje ćudi vrlo vešto, ali imamo počesto i priliku da prirodu sagledamo u svoj njezinoj očaravajućoj otkrivenoj lepoti, od koje se može i zastrepeti u isti mah i ovaj blago inspirativni čas... Beše to neka neobična simfonija gromoglasnosti i jasnosti kosmičke... Živeli... Iako nisam dolično upućena u otvorenu debatu oko spornog pitanja, moje je već uz ovaj lepi snimak prirode i njenih stanarica sova ptica, da kažem tek toliko da nisam pobornik ubijanja ili istrebljenja ni jedne žive vrste, pa tako ni čoveka... Na postavljeno pitanje da li podržati "killing", ja uvek i izričito kažem - ne nikako se to ne sme podržati... Sove, pa i ljude treba zaštititi...Beskonačna čovekova težnja za ispisivanjem reči po krugu života, samo je još jedna bleda trka, pred nedostižnim ciljem konačno zamišljenog, a ipak dosledno ne pribeleženog teksta...Posle tek jedne male napisane reči u pokušaju, kao da ostanu neke velike ćutljive i misaone praznine, nešto nalik na crne kosmičke rupe, gde se upravo napisana i još uvek ne ispisana reč, ne sreću i ne sudaraju na hartiji, kao u mimohodu nigde i nikad više, jer ih upravo tu proguta i u sebe uvuče večnost...Svakome bi poželela (a pre svega sebi) da ga spopadne (ako se to tako naziva) sveradosno muzičko "iskušenje"... Kada čovek odvrne svoju omiljenu ploču do daske... Kada po sobi peva i od veselja u ritmu skače... Kada peva i zlo ne sneva... Kada mu je srce i duša puna veselja... Živeli...Napolju dobro gruva... Predstoje nam 3 besane noći...Mene je sinoć ujela neka buba za članak desne noge... i rekoše mi da mažem nekom mašću za oči... No, posle mi rekoše za nešto mnogo bolje... U pitanju je fantastična mast "flogocid" - inače dosat korišćena u veterini... neverovatno mi je brzo pomogla u tom žestokom ujedu neznane bube... posle ujeda samo mi je na nozi krv šiknula... Ako imate sličnih problema, da ne bi otekli, dobro izmažite mesto ujeda mašću zvanom "FLOGOCID"... Izvlači otok, vatru iz ujeda i ublažava sve tegobe... Provereno...Ovde je postala fora... napisati ono što u stvarnosti (realnosti) ne misliš i to bez fola... Ovde je postalo IN, ne biti nikako fin... Ovde je postao HIT, piti stalno džin... Ovde je postao trend, biti dobar brend... Ovde je tako - prihvati il beži...E, sad da vidim - šta ima i šta je bilo kod vas???...A sad malo ozbiljnije razmišljanje.... Postoje oni dani kada čovek napravi potez i nešto zacrta i lepo kaže: nema ni makac preko svega toga... Onda dođe period kada isti taj čovek, malo smekša i omekavi... Postane mekši... I u tom razmekavljenom stanju, počinje da neke svoje poteze menja... A ako stvarno to i učini, može veoma prijatno da nas (ili vas) iznenadi... Samo - vodite računa, da vas to slučajno ne zaprepasti... Jer, nikad se ne zna, odakle mekan čovek vreba...O čemu razmišljam???... Pa, vidiš - pisanje svih ovih statusa počelo je da nalikuje na ono vrsno jelo, što se u našim zemljanim kazanima priprema... Kažu da je najbolje ako ide: red kupusa, red slanine... Tako i ja - valjda činim... Samo da kazan što bolje ukrčkam i da dobro ručak zgotovim... Prijatan ručak - ma gde god da ste...To parče brusnog papira bordo boje, čuvam u uglu svoga podruma, ispod jedne police drvene i stare... u uglu ukraj išmirglane lajsne... U prvi mah, beše mi žao da to parče brusnog papira bacim na smetlište... Znam da nije dobro neupotrebljive stvari da čuvam i da se njima zatrpavam... No, dolazi red i dan velikog čišćenja... I tada ću u pospremanju hudom, brusni papir bez milosti baciti i iz podruma odbaciti... A onda će sve išmirglano u svoj svojoj punoći opet i opet zasijati... No, da bi se sjaj sačuvao, sve moram munjevito i brzo izlakirati uljanim bezbojnim lakom...Tačno je da sve prolazi i da će proći... a dobar deo toga je već u nepovrat prošao... Ali ono što nikada neće proći - jesu slike i utisci... (nevažno čime izazvani)... Jesu sve one dobre poučne stvari - koje duša večno pamti... Jesu svi oni obrisi i sve one neuglase iskre male... Jesu sve one preživljene situacije... Sve one reči i rečenice... Sve ono što duša živo urezivo pamti... U nameri dobroj i vrloj - da NIKADA istom merom uzvrati (ukoliko nije išlo sve po loju)...Na svu sreću i tu malu sveopštu radost... spadam u onaj krug ljudi, koji u svako doba (dana i noći)... koji u svako vreme i nevreme ... koji svuda i svagda... bez ikakve bojazni... mogu mirno proći svuda i to visoko podignutnog čela... I ne samo to!!!... Oni uvek i svagda - mogu ostati nasamo sa svakom svojom mišlju, a da ih od toga ne spopadne ni najmanje muke ili straha... A Vi???... A Ti???...Sloboda jeste otkriti svoje misli... bilo kad i bilo gde...A kad me spolja vidite i pomislite: koliko li je samo krhka???... Tek onda pripazite... i što bolje me shvatite... Jer, gle čuda - udaram žestoko i kad nisam ljuta...Najveća greška (mana, promašaj, glupost, ludost) jeste biti zahvalan svim tim nebitnim i nepotrebnim ljudima, koji su, nažalost, u jednom ternutku pokušali da se ispreče preko naše životne staze... I krajnje je vreme, da svoje misli filtriramo sami... Bez tobožnjeg upliva onih sa strane... Zato bežite, od jedne mnogo svojeglave glave...Iz polusna plavog jahača... iskrsla je REČ niotkuda...Тагоре: ''... Да, једни су мудри а једни луди, једни су опрезни а други безбрижни. Има очију што се смеју, и очију што плачу, а у мојим је очима лудило... Да, једни иду даље својим путем а једни оклевају, једни су слободни а други оковани, а моје су ноге сустале под теретом мога срца''...
Нема коментара:
Постави коментар