Kad bi samo jednu rečenicu kao lane umela sada iskazati, e što bi to bilo krasno, ali ne umem i reč neće da se otme kao nekada... zaključali je katancima... reč moju malu... i to je tuga...Šta pokatkad bude čoveku najteže... to što uvdi kolikim je smradom okružen...Zašto nas ljudi uvek pitaju kako smo danas... što nas ne upitaše kako smo preživeli neko teško juče ili prekuče...Ja se pokatkad zaista i zapitam: da li sam ono stavarno Ja na Siciliji i bila, ili možda moja dvojnica...Imam utisak da sam kao iziritirala nekoga sa svim mojim fotografijama, pa samo sa onim počev od zime 2010... ako se ne varam... e zato nastavljam da tučem i dalje... jer istina je cela... moj fotoaparat održao me je u Životu...Toliko sam se užasnula bar samo poslednje 3 godine slušajući priče tuđe, tako da nakon svega svom malom životu odričem svako ljudsko pravo... a trebalo je samo izdržati teret i udare priča tuđih...Ja sam magnet za neiskrene ljude, možda zato što sam i sama takva...Privilegija nas malih piskarala sa margine (po najsličnijoj slobodnoj volji), leži upravo u tome, što ipak sve ovde, tamo i ovamo, ne napišemo - ali ipak i sve dalje neprestano mislimo što mislimo i kao mislimo (a to je enigma jer se oćuti), pa zadržimo pravo da ipak nešto prećutimo do nekih narednih inspirativnih kiša, kad opet otkrijemo tek jedno zrnce reči nešto veće od jedne semenke lubenice...I koliko god da loše zvuči, iz vas ne mogu ukrasti ništa, ukoliko im ne otkrijete kroz pisanje sami...Dobro je poznato da uvek i svagda može neko da nas se seti, ali nigde nije zabeleženo, a još manje poznato da nas se nigde i to još niko seti...Čovek je živi kladenac reči bistro žive i što se više iz njega izvlači, sve više na dnu njegove duše i srca ostaje i vazda tamo ima, za neka nova i buduća izvlačenja preko nasušna, tako da duša i srce nikad ne ožedne...Pljusak života prepun kosmičkog sjaja, mije mi lice, još iz blizine, dok plavim okom prozirem sve te skrivene senke i daljine... Snaga reči, sluha i vida, kao tri kamena masiva, iznad kojih pljušti oblak pun kišne prašine i svetlost najdivnijih divljih munja... Romore kiše kroz ponoćne tišine, gde i Vasiona prestaje od prizora da pravilno diše... Pleni pejzaž svetlošću svakog svog odsjaja u noći, na razmeđi tri posve jednaka vremenska intervala, dok Reč raširenih orlovskih krila, tiho brusi sve zračne kosmičke hartije i lampe...Beskraj plavi se snagom večerašnje kiše blago oko ponoći na granici Vasione tek približi, a onda Reč netragom sna došla jeste iz plama jednog sunčevog zraka... Zemlja progleda nekom snagom svojih poraslih živih voda, dok kiša kruži u nepoznate azurne predele elipsastih putanja, kao kroz najlepše umetničke kosmičke slike teške... Gluvo doba noći zarosilo jeste kišom, a munja žustra na rubu plamena preseca nebesa kao na kriške lubenice, prepune žutog svetla... Odaziva se daljina krikom noći u korov zarasla i poskocima kameno stanište, dok sa njenog penušavog priobalja otkida se Reč ona prava što u srcu Čoveka uvek budno sanja...Oblivaju nas kiše i magle, sve te rečne vlage, ali i blesak groma i zvuk plave neizmernosti svelepote sadašnjeg toka reči, od divote neke neme, bez tuge i ljudskog bola, dok padaju kiše neumitno svete i lepe, iz oblaka lete i na krovove naše slete, da zadive svako veliko i malo, najiskrenije Dete, što iznad svega voli da gleda u Komete i Zvezde...Iz tišine pridolazi mala ponoćna oluja reči, ko kosmička igra uskovitlanih sazvežđa, tamo na obroncima onih brda, gde prirodna ravnodušnost težinom svojih izraslih trava opet negde niče i odjekuje... Ovoga leta zar nismo svikli na sve kiše i gromove???... Od svakog tutnja množe se reči nove, reči ove... Iz najdublje pomrčine, dolaze li najblistavije zore???... Pehar ispunim rečima iste Istine i Pravde, za neku večnost otrgnutu od senki... Odsjaj noći pozlatiće svaka kap najumilnije kiše... Slivaće se sve u reči vedrine sutrašnje odmah tamo iza ove prekrasne kišne noći...Nemam pravo ni nazreti daljinu zasićenu i plavu, tamo gde večna Reč svojim ćutanjem rastapa svaku zvučnu stravu, ali i javu... Dubinu tišine unutar jedne pesničke duše ne vredi meriti šestarom i kredom, a niti jednom ljudskom bedom... Širine nisu tu stešnjene i zgnječene... Tamo milioni iskričavih sazvežđa podrhtavaju gromogalsnom Slobodom jednog ljudskog pesničkog i kosmičkog Veličanstva...I kad reč u Pehar Života natočim, Ona prkosno ćuti u nepoznatoj Kapi svoje Suštine, bez zvuka, bez jauka, izdvojena i čista, sa mirisom belog netaknutog krina... Ta Reč preko svega prešla, u mirnom spokoju do Pobde uzvišene vazneta, kroz obilje Ponosa i Najsvetijeg ljudskog Inata, da što više Reč od sebe i za sebe stvara...Iz nas su odvajkada mladost i poletnost pesničke Reči, iskapili, ali i iskasapili prljavi zavičajci blagi i nekad nekom dragi... Od nas su krali i nas su klali... Bespoštedno trgali i varali... A nisu nam ni olovku na poklon dali... Pod sjajnim nebom prostaka i budala, i mi smo mali pevali i postojali u magličastoj rečnoj dolini ljudske plitkosti... Tu više nema nikakve prisnosti, a niti bliskosti... Sve same bajne pakosti, niskosti i podlosti... Itd...Reč kao senka nebom ozrači još jedan obasjan dan, te razobadane misli nemosti i neumitnosti, zaspale na budnoj mesečini... Kiša će razbiti svojim akordima još jednu aritmiju ljudskog srca... Vrele su čežnje pod kamenom sklupčane, ali samo dremljivo slatko... Mračna lepota zavičaja u ponosito sazvežđe večnosti neće nikad da me sveže, tamo gde svaka Reč jeste prava... Tragom dozivam zujanje svežih gromova noći, da pokrenu jedro zrno stavralačkog života, ovog jednog malog pesničkog pajaca...Uspela nemoć čija biva i preko poraza, kad se smiri iznad plavih visina i izvan trica u predelima dalekovidih slavoluka ljudske gromoglasne pesničke Časti... Iznikli stihovi iz raskoši osunčanih Živih Voda, u sjaju odleću neke Ideje u svanuće, svečane i šarene... Živi Pesma naizbežno što korača u lepotu radosti stvaranja iz beskrajnih plavih daljina, tek da oslobodi Reč u zlatnom zaboravu sagorelog plača... Razliva se noć ko još jedna Reč kazana, gromoglasna i plava...Reč prolazi ćutke, dok gomila peva pesmu pesničkog svesnoga hoda u još veće porazno prazno... Razno... Zvukom su preorani večni oltari... Nova misao opet se razlaže treskom zamišljenog groma, ali i šapatom mastiljavih gora... Dođe reč kao drhtaj pred nemom jezom što nadima plavi beskraj... Hteti srasti uz svu tu opalu lepotu... Nedogledni su mirisi izvijeni iz prosijalih duša... Bol kobnog trenutka traži zraku i vrisak nagrđenog ljudskog gneva... Stati pred tamu noći u kojoj ismejaše Pesnika... Reč kao glas bez povratka...I zar ne vidite... Sve ima svoju previsoku cenu... I žalost i radost... Sve... Ama, baš sve...Bila sam zapanjena (al blaža varijanta) kada sam videla da ima i onih koji izjavljuju saučešće sa osmehom na licu...I znamo najpotrebnije su molitve i zvonjenja sada (al niko to ne radi za džaba)... Ali i za njih, treba odalamiti dobro po džepu... Opet velim, dobro ko ima... Teško onom ko nema...Po tome koliko treba izdvojiti za sve te troškove oko sahrane, dođe čovek do vrlo jednostavnog zaključka: ispade skuplja smrt nego li život prosečnog i običnog živog čoveka... Jer zaista su ti neki pokojnici naši (bog dušu da im prosti) potrošili malo (gotovo nimalo) za svoga ovozemaljskog života... I mislite da je neko bio darežljiv (osetljiv) il skorman u rezanju svojih tarifa - oko sahrana (iako se svelo sve na najmanju moguću meru - onako po hrišćanski... Ali i to košta ko ona kajgana)... Bože sačuvaj... Dobro je kad ima ko i kad ima s čim nekoga da sahrani... A šta će oni ljudi koji ne mogu da podnesu taj trošak i teret???... Da li se neko bavi time???... Znam, svakoga boli njegova lična stvar!!!...Moj život - nije samo moja stvar... To je od nebesa najdragoceniji božji dar... Moj život je moj dom... Moja kuća... Moja porodica... To je ta dragocena stvar... Moj život je moje imanje... Moj život je moje znanje... Moj život je sve to puta 100... Moj život je moje radovanje... Moj život je zanimljivo putovanje... Moj život je neprekidno ratovanje... Moj život jeste...Ne dozvoljavam više ološima i govnarima, da me ko lešinu načinju i mrcvare svojim upadicama i izrekicama... svim tim rekezicama... A da bi im pokazala sve to, moram iz sveg glasa glasno da istinom zaurlam... ko dedin vo Balja da riknem... da se nogom zadnjom dobro ritnem... Pa ako ustreba i da se dobro izbalegam... Jer više pred buzdovanima nema bega... Preferiram što više seljačkom narodnog leka...Prema nekim ljudima ostanete toliko grešni, tako da više nema te sile ili tog načina, kojim tobože možete iskupiti svoje učinjene nam grehe...Ali postoji višnja sila svevišnja... koja potresa i sve rastresa... A narodno iskustvo mudro lepo kaže... Ko koliko istine zborio, onoliko sreće i imao!!!... Zato pazite, najdraži moji...Neki živi sada mogu da predahnu i odahnu, jer na svu sreću mrtva usta više ne govore, al kad bi mogla da progovore, mislim da bi neke izgovorene njihove reči, svojom istinom potresale staršnije od silovitog potresa i najjačeg trusa... Kakav bi to zemljotres ljudskih savesti i duša bio???...Drčni nisu uvek glasni, ali su u svom nametanju svoga mišljenja apsolutno providni i jasni... Drčni su učtivo drski i veoma rečenično glatki... Drčni su tobož lepo vaspitani i uigrano fini... Drčni su po kojeficijentu inteligencije veoma podli i niski... Drčni su vrlinski jako plitki... Drčni su zevalice i uznemirene gledalice... Drčni su znatiželjne osmatračnice... Drčni su gordeljive hvalisavice... Drčni su velike lažljivice... Drčni su varalice i veruju u bajalice... Drčni su ovih dana bili tu...Gledam ovih dana uznemirene savesti ljudske... kako tiho i primetno uzmiču pred usnulim pokojnikom... I u tom času otima mi se opet misao iz grla: Ej moji ljudi, čuvajte se više živih, jer su mnogo opasniji... A usnulih nemate potrebe da se strašite... Oni su mirni ko statue onog malog Bude... i nikome nikad više ne naude...Pronađi u sebi svetlost...
"O, nema u rečima našim ničega što ledi
dok se o bogu i vragu besedi;
i kad zvezda zapleše pjana i bosa
svoj ples o životu stvari,
čini nam se da smo sred kosmosa
ostavljeni, suri, brkati serdari
(a sablje su davno zarđale)".
Dušan Vasiljev
Нема коментара:
Постави коментар