Чекајући да неко други испише моје име по песку, ја сам сопствени одсјај имена изрезала украј воде, па гледам како иста та река односи мене све даље од прапочетка, од наквашених облутака знојем данашњег дана, ту где још није Сунце препекло моје име исцртано у песку реке, по којој одвајам ненаметнуте осмехе од оне бивше сете, као кад је стала реч одавно записана ван домашаја мене од тебе...
И чудан је обрастао пут, чијом средином ходам данас, као и сећање на мокра стопала згрчена од хладне воде, којим сам тек дотицала лепоту кретања са мирисом на прве латице мајских ружа, које дослуте пролеће, а заблуде прекратим немим повицима молитвене тишине, да више нема потребе бити у праву, а ни у пару, кад птице самотнице су над мојом главом кликтале о срећи, раширених крила, у својој плавој слободи прелазећи на туђу обалу подељене реке...
А сенке су стајале у песку, онако ћутљиве, као линије по неумитно брзој води што се преламају, све док су очи одбројавале откуцаје речне тишине, док су босе ноге пазиле да не стану на остатке разбијеног стакла, па тако мало по мало, доливали својој суштини тек сами нечујни доток времена, у коме нисам ни вечерас стихом овим ништа сем своје зене дотакла, као моје име по песку...
Нема коментара:
Постави коментар