Možda je na ovom svetu koji ja više ne poznajem i kome sve manje verujem, neka priča ili pričanje doista važno... eto mene više ni najradosnija priča ona uvek tuđa priča - ne može da pokrene ili okrene tamo u pravcu gde svi misle da treba da se okrenem ili pokrenem...
Šta to pije snagu jednog bića ljudskog, doduše prilično zamorenog...I posle svega tražim poslednje kapi snage unutar sebe, ali kao da te snage nema... nema reči... ničeg nema...Nigde nije trebalo biti zapisano da je ovaj Život koji živimo muka i mučenje...Ako postoji "razlog" da nešto volite, još više postoji razlog da nešto ne volite uopšte...Kad čovek shvati da više nema ni onu svoju misao uobičajenu i beznačajno malu, onda poželi da i tuđih misli bude sve manje...Kako je ružno kad ljudi tračare i ogovaraju kolege sa posla, a ovamo se privatno druže, odlaze jedni drugima na svadbe i sahrane, na rođendane... prosto da čovek pukne od užasa ili smeha... a kako to ljudima već jednom ne zasmeta... ili je moja percepcija opet pogrešna...Hraneći slepe sujete jedni drugima, otišli smo samo u nazad...Ako sam šta volela i ako mi je šta prijalo, bile su to prve 3 godine ili sezone vožnje mojom biciklom... a onda sam se uplašila i to stravično... a posle i kad sam nastavila onako smanjeno ili sporadično da vozim moju biciklu, više to nije bilo to... tako da moradoh odustati od onoga što sam najviše volela... i nije to po prvi put...Ukoliko želite da umanjite ili smanjite neki bol, morate najpre biti hipnotisani... i to vam se stručno kaže: neosetljivost za bol...Takođe postoji i stanje prazne svesti ili još zvane čiste svesti... Tu je svest oslobođena konkretnih sadržaja i to je ono stanje bez uznemiravajućih misli... To je ono stanje opuštanja i spokoja... Tu se čovek najdublje odmara... Opuštenost mišića... Puls miran... Pritisak spušten... Opuštenost... Duboka mediatcija, ujutru i uveče... Prpopručuje se 20 do 30 minuta... STANJE PRAZNE SVESTI...Sve više zapadam u stanje prazne reči...Nije li značenje nekih reči, usko povezano sa stvaranjem i pretrpavanjem opet novih reči... I da li dve ili više reči, uspeju pravilno da srastu u jednu rečeničnu celinu, kako bi se opet na kraju došlo de neke reči... Nisu li to prosta svakodnevna izvođenja i preslaganja... Ima li nekog manje običnijeg načina... Dodati ili umetnuti... Šta je zajedničko svim novodobijenim rečima... Koliko su reči uopšte motivisane i koliko su kadre da se njima opet nešto obrazloži... Postupci različiti, a negde poniru nove reči... Značenja... Glasovi... Skupine... I opet kao da dođe do prerastanja ili srastanja reči... Ima li slaganja u toj složenosti reči... Kombinacija... Derivacija... Ilustracija... Iluminacija...
Нема коментара:
Постави коментар