PORTRET...

Bogatome nikad i ništa neće ukrasti pa ni sat sa ruke, a sirotinja svoje gubitke ne može ničim da ublaži... i gde je tu Pravda...

Sve građevine koje je ljudska ruka izatkala, moraju da se uruše pre ili kasnije...Nisu zla sva ta lepa mesta sama po sebi, zli su ljudi i jezici, zle su ljudske naravi i ćudi...Jedino šta je nedostajalo u tom kolažu mozaika sicilijanskog, jeste da ugledamo povampirenog Branda...Budite bez brige, jer potencijalni strahovi jesu samo dobro istinjeni začin peršunovog lista od naših malih velikih Života...Trpeljivost jedne Etne koja samo ćuti i nečujno se puši, koja podzemnim detonacija gotovo svakodnevno eksplodira, teško je shvatljiva i prihvatljiva, mada ko zna možda je lako varljiva...Kao što kažu da je o ukusima neumesno diskutovati, isto tako odgovorno tvrdim da je za pretrpljene i preživljene neke strahove (iako sa odocnelim efektom) joše neumesnije i pitati...Jedino dobro jeste što strah dođe uvek kasno i kad sve prođe, jer da je strah nastupio tamo, mislim da ne bih kročila iz sobe na ulicu...Još uvek postoje i postojaće mali ljudi koji svetom hodaju uplašeni i bez trunke grčevite borbe... oni žive, ali se ni za šta više ne bore...Ovakve nepokorne kao što sam Ja, grehota je ubiti odjednom i očas posla, danas to treba uraditi mnogo suptilnije, polako, polagano, sa više stila...Mislila sam da će jednom biti dovoljno to što sam im u amanet ostavila sav teret svoje patnje i svoga bola, no biće da sam se prevarila, pa kao da nije dosta, dok još koji put ne prošetam svu muku preko nebeskoga visećeg mosta...Šta to toliko skrive neki mali i bedni ljudi, da ih Život tako svirepo kažnjava...Slepi smo sve dok nas lepota preuzvišenog svetla ne prosvetli i nad nama opet kojim čudom proleti kao galeb iznag azurnoga mora i oštrica stene što nad vodom nepomično stoje silama nadmoći već unapred probodene...Ni podvodne stene nisu moge okrvaviti već okrvavljena izmučena kolena, koliko su to u stanju bili uraditi neki prevrtljivi momenti u svoj toj agoniji unapred loše isplaniranog lažnog srećnog trenutka slučaja ili igre senki tame...Posle niza lančanih poražavajuće prozirnih i poniznih "ustupaka", gubitnik shvati da je našao najlepši trenutak da ovekoveči poslednjom tačkom svu svoju preživljenu strahotu i užas, mada sa debelim zakašnjenjem...Osvetoljubiva hobotnica kao da opet pokušava da nas okrzne pipcima svojim otrovanim, no mi iako izmučeni izmičemo i mičemo se dalje...I tako neko kao da sruči kofu teškog uglja na čela, a onda dođe svetlost ona zbog koje ni kriv ni dužan, ipak ima snage da se smeje i nastavi sam dalje..."Loš je onaj vjetar koji ne donosi nikome dobro" - D. H. Lawrence...Bezbrižna bahatost kao da nije stvarana u praznini onih tuga, što letimično zaplaše posve nove nenasmejane trenutke... i tračak nikakvog razmišljanja, bez uglađenosti, ili drskosti, uvek potišti svaki novi bolni trenutak...Tuga održava ono dragoceno zrnce sentimentalnosti, tu gde se neizmerno skuplja praznina koju nije bilo moguće kroz ovaj život mimoići...Lepota svih mojih još ne izrečenih pojmova, nasumice odabranih i večeras zjapi ubijena..."Mi živimo u tragično doba, no nećemo da priznamo, da je takvo. Katastrofa se dogodila, mi se nalazimo u ruševinama, počinjemo ponovo graditi nova mala obitavališta i njegovati nove nade. To je dosta težak posao: nema danas glatka puta u duućnost: no mi obilazimo zapreke ili se penjemo preko njih. Moramo živjeti, pa makar se i nebesa srušila"-D. H. Lawrence...Postoje energetske teškoće koje vešti znalci sruče u apsolutno nedužne ljude..."Kad je mozak veseo onda đuskaju i mravi kad je mozak veseo znam da nisam sam u travi"-Neša Leptir...Ostatak Italije kažu vredno radi kao mrav, a ovi Sicilijanci uživaju i žive opušteno kao cvrčak...Došli smo sa sicilijanske obale i imamo sicilijanske navike...Neša Leptir: "Čuda se zbivaju, al ne u mome stripu ljudi se vraćaju daleko od mene uz paklu jeftinih dugo ću svirati"..."Pogrešan je vek u kome živiš Pogrešna je moda"...Alisa: "Nafta truje bakalara albatrosa i sanjara, čovek dira zvezdice.Dva velika čarobnjaka vrte užas oko glava,igraju se magije"..."Gorda kao kraljica gazi lice meseca ceo život u jedan zamah kukova"..."U Kraljevu ohola deca se smeju zapalila psa da crkne vezanog za banderu"..."Imam jednu loptu što se prosipa zemlja joj je ime i sva je bezvezna po mojoj glavi o šetaju gipsani majmuni"..."Lukav je, bez mane, prevarom menja strane,za veru bez stida Muratu glavu skida.Ne gubi kad bije,kobilje mleko pije u nebo šalje Murata i 12 hiljada Turaka"..."I nikom nije ljepše neg je nam samo da je vako svaki dan"...Ja sam srećna zato što imam najbolji gramofon na svetu, još da je više ploča...Imala sam veličanstevnu priliku posmatrati par večeri pun mesec ko lubenicu iznad Sicilije..."Zamisli da poletiš i da nikad ne ateriraš.Zamisli zažmuriš a onda kao da eksplodiraš.Zamisli da kao obloge ritam ti lijepe za noge"...E ja danas baš uživam... do daske odvrnula gramofon i slušam jednu od mojih najomiljenijih ploča... i pevača...A ono što mi daje razlog više da se možda u nekom trećem životu jednom opet probudim na Siciliji, jeste jedan podatak koji sam čula, a to jeste da je Sicilija ostrvo gde ulaze veoma male gotovo nikakve količine droge... kažu samo malo za one turiste kojima to zatreba... Tako da svi tračevi padaj u morsku vodu... Ovo ostrvo je jako lepo i prijatno za odmor, i tu se osećate kao nikad i nigde bezbedno... Eto meni niko nije taknuo torbu, dok sam se kupala, a tih dana nije bilo nikoga da mi pričuva stvari... posle smo moje Amige i ja išle na smenu u vodu i čuvale stvari... Onaj maler sa mojim satom treba okrenuti na šalu... pošto je taj sat od 14 godina samo meni značio i to neopisivo mnogo, ja još tamo rekoh: biće da se to neko našalio... možda sam imala tajnog obožavatelja, pa je poželeo da nešto moje ukrade i ima samo za sebe... Postoje čudni ljudi širom sveta, zar ne... No, posle toga sam izbegavala u torbu da stavljam sav novac i telefon nisam nosila, a i aparat samo kad mi treba... To veče kad mi je sa ruke neosetno ukarden sat, u mojoj torbi je bio novčanik sa svim parama... e srećna sam što je bar to ostalo netaknuto inače bi moja priča dobila sasvim drugi tok... i kakava sam odmah bih napustila ostrvo...Ja nikad nisam kačila koliko su mi sva moja životna putovanja značila, pa i ona poklonička...Postala sam jedan Sicilijanac, da se ne bih osećala strancom...Kad pijani buncaju to ne iščuđava, no kad apsolutano trezan lik krene da bunca, e to onda zbuni...Ja ću uskoro da se otisnem čamcem uz jezero i sa čamca ću da pecam... i tako Bora će da peva, a Ja ću da pecam... Ja ću da pecam...I, Vi što me znate pre Sicilije: da li sam se bar malo promenila???...I još jedno razočaranje nastupilo je na izletu u sicilijanska sela, kada nam rekoše da žene ne primaju za članove mafije...Da sam kojim čudom umela uslikati eneterijer bara Turizi, mislim da bih se popela na brojku od 5 hiljada fotografija... ovako ja sam tamo malo videla, nije mi se dalo... malo sam smotana... eto tu je moje oko sokolovo prvi put zakazalo ili otkazalo... no moje prijateljice su bile opasno snalažljive i sve su uslikale... samo nisu sve hrabre da te fotografije i pokažu...Ono što žalim što nisam kupila jesu ploče koje sam jedno veče videla u Đardini Naksosu na tezgama... 10 evra dupli album Elvisa... tražila sam "Karminu Buranu" ali je nije bilo... no plašila sam se kako to doneti u koferu, a nepolomiti... pukla sam za CD koji neće da zasvira...Dnevnik je ispisan... ukratko... a sad predstoji pisanje one prave priče putopisne... sa nešto više detalja i informacija... a ako rešim da okačim na blog javiću... mada dvoumim se jako... sebično neke lepote čuvam samo za sebe...Dobro jutro, Dnevniče!... i konačno dođe trenutak da sve lepo zapišem u Dnevnik... kao u ona dobra stara vremena... za nezaborav...U svemu postoji ipak takva velika teža, počesto neopisiva, u prvi čas nerazumljiva i možda preteška... I baš kad na početku bluz balade pomislimo da čovek svašta nešto "izgubi", gle čuda... Tad tek, na kraju svakog malog životnog finala, bez penala, čovek shvati koliko je on sam ustvari dobio, a da toga još nije ni blago svestan... Kao u svemu, ima za čoveka junaka jošte svetlih i svetih dana za časnog megdana...HVALA inspiraciji plavoj, koja stvaralačka čuda životnog umeća, ipak stvara...Ostavljam u tišini noći i dobrog sna, sve svoje reči i njene kosmičke energetske i stvaralačke potencijale, da malko stane, dane, kroz san odahne i da se do jutra iskristališe, samo ona reč, koja vredi i da na hartiji kao Sunce opet grane i za svaki novi dan uvek i nesmetano osvane...Po grebenu stenovitog večno glodanog spruda jednog malog Života, počesto ugledam reč po jednostavnosti klime i duha, suštinski retko pevljivu, ali stoga strogu i za pomisao čela ipak promišljenu, sa lakoćom ispravnog izgovaranja, da tako čovek ostane i osvane sa novim iščuđavanjem zapitanosti: odakle joj sva ta epska hrabrost i snalažljivost???... Izdržljivost i žilavost... Ko se sa pisarima i ćatama druži, mora i sam pisaljkom da zagudi...Bljesne li reč u sumnji pokatkad, rešena da probudi nimalo odvratne nove Ideje... Čistina plavetnila, nerazlivenom svetlošću na zapitanosti prema obzorju gleda... Jesu li to komadići nad tvrdim podlogama, bez ijednog trzaja vetra, kad sve oslušne da utihne, u tom neviđenom treptaju oduševljenja svog unutrašnjeg nemog muka bez eha...Jedino reči nemam pravo poželeti mir i tanani spokoj, jer upravo je reč ona prava da odgonetne to golicanje podno tabana mira, što se opiljcima nemirnosti neke u rečenične enigme splete još veće, pa da i rečju ovom pronađe trag do Kamena Znanja...Reč koju ipak pišem, nije samo od parčića prošlosti, mada prikupljanjem istih tih parčića u Pehar Života se toči, pa dotoči, dok kao iskra ne skoči, pa poskoči, da prkosi... Reč jeste jedna zaokrugljena celina cela, što najviše nalikuje jednom koncentričnom krugu u plavom beskraju Vasione, pokatkad i za reč pretesnom... Reč na hartiji očas oživi kosmičkom snagom jednog miga, kojom kao da dubi nutrine u kori stoletnog duda, tamo gde reč u prazno nikad ne puca... Reč jeste i samoosvećena misao oživela na kraju kraja u smislu svakog novorođenog divnog kosmičkog dana...Bol - teška reč, a lako se piše...Reč sa oštrinom kamenih planinskih vrhova, kao da isklijava muzikom svojom upravo na mrežnjači svih pritajenih linija skladnog plavog horizonta... I u maramicu modrine, kao da prikuplja kapi mnogostrukih plavih kiša iz sećanja... Da li po bespomoćnosti ispisanog priviđenja, u staklenoj čaši plavog obrisa, tek rastvara još jedan gumen plavog kreča i noć ova???...Iz kosmičke tišine nadvremenske, očitavam treptaje mnoštva svetlonosnih iskričavih zvezda u zoni jednog nesaglednog plavog beskraja...Tamo u prostoru prostranstva, gde ima kosmičkog izvorišta, izvora i svepenušavog stvaralačkog vrela, sigurno mora imati i nekog kosmičkog ponora, te nepresahlosti tajnovidosti neke, te kosmičke daljine što svetle li pokatkad, ali i složenosti ćutanja, nerazdvojnosti i neotkrivenosti neke, jer tu zru praznine i zatrpane tišine, tu je i nepodudarnost nedodirnute reči iz kosmičke beležnice, gde se nerazaznaje raskoš svakog uma i duha, ali gde takođe ima neka mirnoća hladna tu da upravo vlada...Živim u kosmičkom gnezdu, lepote i slobode uvek neke, upravo tamo gde na sve te paperjaste oblake, daleke, ko na jastuke bele i meke, spuštam svilene kose duge...Ima li išta veličanstvenije, nego poput neke ptice, živeti u gnezdu svekosmičke lepote... I tako reših da naziv moje vile "Energia", zamenim sa daleko univerzalnijim imenom i nazivom, kao što je ovo... Pa, tako od sada, sve ovo moje, nazvaću samo "Gnezdo kosmičko"... I tako neka se živi 100 leta u gnezdu najdivnijeg Kosmosa..."Савршенство космоса које не позанје себе у вечној је расправи са Богом и временом "-Првослав Ралић...U životu, kao i u skoro svemu, treba biti jedan od davno prošlih tragača-kopača, koji su nam pokazali sa koliko napora, volje i najvećeg truda, treba doći do same žile ili niti zlatnog srca zemlje, gde samo jedan mali grumen vredi sva blaga i bogatstva ovoga celog sveta...I danas sa sigurnošću mogu u etar da šapnem, da sam doista pasionirana svim novootrkivenim kosmičkim tajnama, kroz svo to prelistavanje "Kosmičkog herbarijuma" vešto upresovanog rečima zvezdozračnosti neke tajanstevne i daleke, beskrajno žilave i kroz ovo šugavo vreme, ipak postojane i nadasve sjajne...Ni jedan dan, pa ni sasvim običan mali ljudski dan, ne treba podceniti... Jer vidimo i čujemo vrlo lako, svaki je dan za nezaborav - pa i ovaj za nama, kao što će biti i oni svi dani nad nama, tj. ispred nas... Pred nama, blago nama...Oblaci se raziđoše... a sunce granu... i nije važno što će uskoro zaći za brdo... važno je da kiše neće biti...Danas sam zbućkala super brzi letnji kolač... Evo recepta...Staviti u pleh (naravno preko kolačarskog papira) dosta isečenih letnjih jabuka (petrovača ili neka druga sorta)... Kada su jabuke pečene - umititi:5 jaja, 5 kašika šećera i 5 kašika brašna... Preliti preko jabuka i ispeći... Kada se sve ohladi prevrnuti koricu na tacnu... Sada na dnu dođe kora, a po vrhu jabuke... Premazati džemom... Po vrhu staviti dobro umućen šlag...Prijatno...Moji gosti su krenuli, pa reko da ih ne dočekam prazne ruke...Kad sam inspirisana - volim da lepim sličice...Prijateljice - hoćemo li večeras stući po pivo... nek crkne sve živo???...Samo da kiše ne bude...I kao što Frenki reče: Sve što sam uradila uradila sa na svoj način, a isto tako i sve što ću u budućnosti odraditi, odradiću na svoj način... To je moj život...Život je škola, u kojoj učiš kako da pamtiš sve ono što tvoja duša već poznaje...Ovde nisu potrebni svi oni bespotrebni i nebitni... Dovoljan je samo dobar dorat...Postoji ona vrsta ljudi, koji najrađe i najređe vole da "seckaju" (ispresecaju, iscimaju, i tome slično) druge (čitaj drugačije i sve ostale)... No, ti isti seckatori bi trebalo da znaju, da ima i nas koji što se više seckamo, sve bolje i bolje funkcionišemo... Mislimo i dišemo... Postojimo... A noću zvezde brojimo...Vremenske prilike su samo jedan od mnoštva faktora, na koje ne možemo nikako i nikada uticati, stoga tom faktoru i poklonimo najmanje moguće pažnje... Nije vredno baš naše zanimacije...Nekoliko potencijalno kišnih oblačića visi nad našom rekom... Dugo ima do noćas... Možda se vreme preokrene, pa bude lepo, sunčano i vedro kao juče... No, kako nam i bude... Sve po nekoj višnjoj zasluzi... Muzika stati neće...Postoje ljudi koji tobože žele da nas smire (umire, primire)... No, pitam se: ko to kaže (a da ni malo ne slaže) - da je ovim nemirnim, potrebno smirenje???... Ne bih čačkala po tuđem smeću, al svašta tamo ima... Nekako, brate, volim da čeprkam po ostatcima vlastitog preživljenog dana... Koliko lepote tu pronađem...Tu slobodu je najbolje dokučiti na crti...Juče sam uradila nešto ludo - luckasto... Vozila sam biciklu, bez držanja za volan... i uspelo mi par metara... Mogu i to... No, u skokovima se još nisam oprobala... Ko zna - možda ću ovih dana...Želim malo, a zaslužujem mnogo (čak previše)...A Ja sam - dobra i fina... Poštena... Iskrena...Da, da... Ja sam velika zverka!!!...Mudra ličnost (osoba, persona) dobro zna da od svakoga (ama baš svakoga) može i ima šta da nauči (čemu da se pouči)...Бранко Миљковић-Почетак путовања-Што је то што се у дну песме крије Кад исти дар негде је јутро а негде ноћ мира?О даљино сна где југ влашиће свира Скриј ме од слепог камена који у небу бдије.То питоме долине посташе провалије У овој песми у којој немам мира.Срце пуно мрака анђела свога бира Да бди над горким морем и намеру ми крије.Црно једро мог ветра пловидбо ослепљена Мојој охолости море до колена Над мојом главом опасност симетрије Светова поређаних умом у привид.С чиме да те здружим кад ти изгубих вид Лепи мој дане с душом елегије!...Бранко Миљковић:'' Море без песника Ти чекаш тренутак да се прилагодиш речима Ал нема таквог песника Ни имена потпуно слободног О горко о слепо море Заљубљено у бродолом''...

"U tebi je lisica

prevrtljivica.

U tebi je vučica

i golubica...

U tebi je anđeo

i trista đavola

u tebi je opijum

i ljuta rakija.

A kad pijem

ja se ne napijem

a kad ljubim

ja se ne zaljubim

i ne brini se za mene

preživjeću"