Kako god, ja uvek mirne glave spavam...A kako je počelo, počeću i vatru sa Etne da sučem...Došlo vreme, da čovek "prsne" od smeha...Koliko detalja čovek sklapa unutar glave posle svih hodanja gore dole... pa tako ja kad nešto kupujem ne pitam nikoga koja boja je njemu bolja ili lepša, već kupim onu boju koju najviše volim...Da li naša ružnoća ipak uveseljava sve te ljude...Ima fotografija na kojima sam ispala gore od katasrofe u Hirošimi recimo... no te fotografije nije zabeležio moj aparat... Šta reći dalje...Ljudi se još kao iznenade i zapanje, ka dim kažem da je tuđi super ego moguće podgreajti... A kako s eto najumesnije postiže???... Tako što ljude golicamo po ušima i govorimo im ono što vole ili ne vole da čuju...Da li sam ja toliko obeshrabrena da više nema pred čim i čemu da se divim, a da li su drugi baš toliko oduševljeni svim i svačim što im se servira i nudi...Već hvatate pesnički zalet, samo da li će te doskočiti do suštine stiha...Rečenicu "Volim te!" neki ljudi teško pišu, a još teže i izgovaraju, jer to jeste stvar i stav duše, a ne mehaničkog uma...I opet me skole strahovi neki, kao svako nejako ljudsko biće, i još kao da tražim način da ih negde kanališem, no mi sve manje uspeva...Menjam taktiku... Od sada sebe fotografišem i kačim i dalje u kućnom izdanju zna se, ali što zarozanije i zamazanije... U nekim ritama i starudijama... Elegenacija je opasna za pokazivanje i prikazivanje, jer može neko naopako da nas shvati i razume... E, baš da vidim ko će lajkovati moje dronjce...Pesnika nije ubio šamar teške muške ruke, već prejaka Reč...Postalo je "opasno" lajkovati tuđe fotografije, jer šta ako neko umisli da ima tapiju nad našim ličnim svakodnevnim sasvim normalnim fotogarfijama, pa onda ove naše lajkere raznih životnih doba starosti, počne da "proganja"... Hahah...Samo mi kroz glavu proleti neki filmski lajt motiv... Pa, sam mislila da pobrišem upravo iz tih razloga neke fotografije, ali sad u inat neću... Ja sam od onih koji nemaju čega ili koga da se boje... Dosta sam pred strahosejačima "bežala"... Ivo Andrić: "Bol se u meni digao do ekstaze, došao je svijetli čas olakšanja; vidio sam svu veliku braću kako pognuti pod teškom ognjenom aureolom prolaze i imaju mirno lice u olakšanju koje daje veliki bol"..."Tebe boli moja patnja i daljina, a mene Tvoja neizvjesnost, dok sjediš kraj male svjetiljke; veže nas krv i bol i svaki me udarac boli dvostruko, jer pada i po Tvom srcu"...Današnja, bolje rečeno večerašnja, ključna reč: BOL..."Raznoliki su i mnogi bolovi koji zadešavaju ljude na ovoj zemlji, gdje se "ljepšom dušom dublje jeca", ali kog je jedan samo od ovih istinskih velikih bolova zadesio, brat mi je i prijatelj!"..."Ma šta činio, ja se bola svog osloboditi ne mogu; tu nema bijega i nema povratka, jer on je uvijek poda mnom kao beskrajan ocean pod umornom pticom"...Ljude koje su nečim "ubili" pre sve ove visoke tehnike i tehnologije, više ne mogu nikada i nigde "ubiti", jer su oni još pradavno ovde stigli "ubijeni"...Sama sam kriva... Odgledala sam jako grozan film... Pa, još plus grozan kišni dan i naravno atmosfera grozno na kub... No, ništa to nije čudno... Ja sam grozna od vajkada... Živeli u inat...
"Sunce sija danju i noću
Izvukla si se "ubistvom", želeći srećan život
Sve dobre stvari imaju svoj kraj
Udarite kao voz, ako pokušaš da je pobediš (da se pretvaraš)
Svi znaju da mi je slomila srce
Svi znaju da te to razdire
Nešto kao da plovi ka ponoru (ko piće iscuri)
Nećeš da priznaš ali te tera da jecaš
Kada nemaš ništa da izgubiš
Možda zvuči dobro ali nisam siguran da je to istina
Nosiš bol okolo i to je tako transparentno
Drugačije senek tuge
Videvši po tome kako si spustila glavu
Po tome kako si ukrstila oči i stvari koje nisi rekla
Sakupila si 10 godina ispisanih na svom licu
Ceo tvoj život je velika trka
Svi idu tamo hteli to ili ne
Svi počinju da se drže onoga što imaju
I zadovoljavaju se sa postojećim (svi se pomire sa onim što imaju)
Realan život nije, ne možeš imati sve".
Нема коментара:
Постави коментар