Кроз ове зелене вене,
реке, воде и горе,
провучем проходности једне
време и мимоток,
испочетка чекам, да једрим
плавим хоризонтима,
ту где мисао неба осмишљава стих,
па ја нећу скамењена да причекам
призор испружених облика
и сетим се небеског крова
обасутог звездама, где год
ведрина погледа залута, ја видим
одсјај пуне месечине
и проналазим врело светлости,
тај видик што расточи
ове тишине неме
у двоструки зов непознатог,
а између две камене обале
хитра река дроби неми мимоход,
под бедемима камених наслага и талога,
као и проневерених наслада,
ту где из дубине сваког вира,
тек искочи заборав без уздаха,
а тишина полагано неприметност своју
као изгубљену успомену однесе,
ваздухом одсутности разнесе
и опет донесе
и музиком ко одбеглим словима
кишама јулским у поразу сваком поднесе,
кад изненадно свој ропац ћутања
разнесе под облаком далеке Одесе...
Нема коментара:
Постави коментар