Спутали смо данас ветру несаломива крила, док осећа се тишина јулска, што обликује уметнички вешто наша сећања, нема, кроз овај ваздух кад се јаве да те поздраве, ту где снага загледа потрошену снагу свога самопоуздања, а тренутак вечности се провуче кроз звездане видике од ужасног разочарања...
Ја сам и даље измучена галија, немоћна да провлачи свој дрвени трули труп по узбурканим водама, клонула од бола и таласа, да као ја исказујем свој нечујни плач морима, овако посустала, док над мојом главом јулско Сунце прелама своје снопоне врелог светла...
Још јуче укинула сам своју промашеност овде и сада, тај бесмисао свирепи, ту опорост и отпорност, где погажени су идеали, а изневерена опет стојим и постојим ја, па покорно гледам у празно, како грамзивост надраста, а разнеженост као да су просули из лавора, па сад остаде нам само себичност...
Нема коментара:
Постави коментар