"LICEMERI I GOVNARI"...

Ako ovaj život nema da nam podari ništa više prijatno i lepo, onda je doista pravi trenutak da taj isti život ne istovara tuđe smeće na male deponije naših običnih života... Ja vešto plivam u moru čistom, no u moru smeća još nisam naučila plivati... a i neću...

I šta je Život nego naći se pred fontanom srama onako preplašeno sama...Vrlo bitan zaključak: u ovom životu prolaze kokete, a ja glupa nisam umela dobro da koketiram... e u tom grmu leži zec...No, posle "oluje" beznačajne, izgrejaće Sunce Nezalazno...Ja sam moje gorčine kroz ovaj život pila i valjda sam ih sve dolično i ispila...Sva teškoća koju sam predosetila počela je u jednom baru gorkom kafom imena "revolucija", pa se valjda tako i završilo - revolucijom koja je samo po mene katasrofalno izgledala i koju sam ja jako poražavajuće podnela i posle toga ništa lepo ovom svetu nisam donela...Najviše mrzim kad uđem u prodavnicu, a ustvari ja tamo ne želim ništa da kupim ili kad uđem da iz dosade nešto gledam, pa onda stanu da me saleću dosadnim pitanjima ili preporukama: pa kupite recimo peškir, on nam je na akciji... najveći smor ili umor doživim po svim tim prodavnicama... Ja u sve te divne prodavnice idem samo kad mi nešto zatreba, mada živim skromno pa mi mnogo i ne treba...I konačno malo grmljavine i plahe kiše da donese osveženje i u krajeve naše, što su preživeli sve te strahovite zebnje...Nisu ni oni zna se tako lepo komunikativni, već su to dobro uvežbani glumci... što bi Bora reko: "licemeri i govnari"... sve su to ljudi od interesa... gledaju nešto pridobiti za sebe ili za svoje...Džaba su se trudili i upinjali da mi drže pridike ili da mi daju tek usputne lekcije o "komunikaciji"... Ja sam takva kakva sam - zna se jako teško komunikativna, pa stoga šta se koga više tiče ili dotiče moj Život... Ja neću da ličim na njih... neću da ih kopiram... a ni kapiram...Među tolikim čistuncima, ja sve manje imam opravdanog razloga da se osećam prljavo...Imenovati neke ljude bezobraznim, malo je...Nije li najlepši produkt novovekovne Istorije, ipak SOCIJALIZAM...Moj životni moto glasi: "BUDIMO PRAVEDNI"!!!... Krleža: "Ima svečanih dana u životu svakog čovjeka kada je dobro da mu se priznaju pozitivna svojstva, bila ona sasvim skromna i svakodenvna, pa kad se takva priznanja odaju po pravili svima koji su izvršili svoju dužnost, ne bi bilo pravedno, da se, u slučaju čovjeka, koji se nalazi na čelu naše zemlje, sustegnemo od objektivnog priznanja samo zato, jer se radi o istaknutoj i markantnoj ličnosti.Budimo pravedni!"..."Tito je uvek pridavao značaj političkom dijalogu sa velikimi super-silama. "Treba imati dobre odnose sa velikim silama, ali ne i po cijenu ustupaka" - rekao je prošlog leta u Kolombu. - "Da je to moguće, potvrđuje naše iskustvo". Pri tome Tito smatra da su svest naroda i njegova spremnost da se bori za svoja prava važniji od svakog oružja"..."Oslanjali smo se na vlastite snage. U našoj narodnooslobodilačkoj borbi ispoljila se u punoj meri i snaga narodnih masa i u njoj se pokazalo šta su narodne mase u stanju da stvore kada znaju za šta se bore"..."Drug Tito kaže: "Velika je i časna dužnost usađivati u dušu naše omladine one ideje koje su naši borci nosili kroz rat, ideje bratstva naših naroda i narodnosti..." "..."Komunisti uvijek su dužni da stave sve svoje snage u službu naroda kome pripadaju, a naročito sada kada je njegov opstanak ugrožen"..."Biti komunista" - kazuje Tito - još uvijek znači biti spreman da se mnogo čega odričeš... Biti komunista znači biti u prednjoj liniji borbe za progres, za sretniju i ljepšu budućnost... Biti komunista podrazumijeva unutrašnju samodisciplinu, a to znači, prije svega, pobijediti sebe. Za to je potreban moral koji jako mnogo iziskuje od čovjeka, i komunista ga mora imati u sebi... Mi komunisti moramo biti u punoj mjeri svjesni da smo odgovorni pred narodom i zato moramo biti disciplinirani... Mi komunisti me smijemo malaksati ni kad nam je najteže..."...I tako iskristalisah da su u meni od vajkada neugaslo tinjale i sazrevale najdublje socijalističke zamisli i ideje svetle..."Kad upotrebimo termin struktura, mislimo na neku vrstu skladnog uređenja delova ili komponenata. Muzička kompozicija ima strukturu a, isto tako, i rečenica. Zgrada ima strukturu a ima je i molekul ili životinja. Komponente ili jedinice strukture su LJUDI, a čovek je ljudsko biće shvaćeno ne kao organizam, već kao ono što zauzima mesto u društvenoj strukturi"..."Kultura predstavlja celovit sistem koji obuhvata znanja, verovanja, umetnost, moral, pravo, običaje i sve druge sposobnosti i navike koje je čovek stekao kao član društva"..."Čovek konstantno upotrebljava jezik - govorni jezik, pisani jezik, štampani jezik, - i čovek se nalazi u stalnom kontaktu s drugim ljudima posredstvom zajedničkih im normi ponašanja"..."Homo faber bio je podjednako i homo ludens, sapiens i religiosus. Ili, prevedeno: Čovek koji radi bio je podjednako i čovek koji se igra, i svesno biće i religiozni čovek"...Niče: "Kultura je jedinstvo umetničkog stila u svim životnim manifestacijama jednog naroda"... Aristotel: "Znatiželja je podstakla prve mislioce na filozofska posmatranja života. Njihovo čuđenje u početku se odnosilo na teškoće koje su se prve prikazale njihovom umu... A primetiti neku teškoću i začuditi se znači priznati sopstveno neznanje. Zbog toga je čak i ljubav prema mitu u neku ruku ljubav prema filozofiji, jer je mit skup čudesnog"..."Za doživljaj umetnosti treba imati posebno osećanje. Ako čovek to ne poseduje, njemu umetnost ne može ništa saopštiti, kao što se ni slepom čoveku ne mogu pokazivati vidici"..."Čovek je i isto što i drugi, i drugačiji, od drugih, ali istovremeno i toliko različit kao niko drugi"...Sve one discipline i dostignuća, koji ne pomažu, a već odmažu u oslobađajućoj ličnoj samospoznaji jednog Čveka, ništa su...I nije sve tako crno, dok god možeš prevaliti preko jezika, jedno uobičajeno: laku noć...Živ čovek ima svoja sećanja... Ukoliko ubijete (uništite, potrete, satarite, satrete) čovbekova sećanja... Ubili ste čoveka...A kada me napuste sva ta meni bitna sećanja... kada se iskradu iz duše nemilice... kada me ostave kradomice... kada neka druga prostranstva i hemisfere posete... kada sve dobro i loše predosete... kada na svojoj koži osete... Znaću da me više nema... da moje srce ne kuca više... da ne postojim... i ne dišem više...Ne mogu da se otmem utisku, nešto slično kao kad kažu: ne mogu da dođem do reči... Dakle, o čemu je reč ili o čemu se tačno radi???... Imam utisak da su najposećeniji upravo najdosadniji fb profili... A šta mislite zašto je to tako???...Nakon svega, jedino u šta želim (mogu i hoću da verujem) jeste da u meni i za mene bitnim ljudima (onim samo mojim) ima još mnogo mnogo zdravlja i života...Više to nisu unutrašnje nevidljive borbe... Sada su to čitavi kompleksi... Podigla sam na dnu svoje duše - fabriku za prečišćavanje otpdne vode... A uskoro kreće i manji pogon za reciklažu...Da li baš ovoga trena da zastanem i reč u sebi nečujno stisnem... Baš sada kada u meni energična misao, kreće da se promigolji iz mog unutrašnjeg jezgra... Baš sada kada plava šljiva u avliji zri, a livadsko cveće cveta... Baš sada kad me omorina više ne smara i vrućina ne umara... Baš sada kada krećem iz nekog seoskog budžaka... Baš sada... Da li baš ovoga trena???...Krenu tako misli da naglas progovore... da se udvostruče... ili možda već nekako da iz duše iskoče... da ko čamac rekom zaplove... da se niz obale rečne uz graju otisnu... da se u pesnicu stisnu... da očvrsnu... Krenu tako misli da plove i plavim nebom brode... sve sa ciljem da izbegnu podmetnute brodolome... Krenu tako misli da iskričavo postoje... da se nikoga više ne boje... Da prkose...Moja osećanja i saosećanja - vrlo nevešto zapakovana, ali ona iskrena i vazda prava... Moje reči i moja slova - nisu njegova, al ni tvoja... Moji stihovi i moja proza - nisu baš najbolja prognoza, a priznaj ni boza... Moji odsjaji i moje tame - nisu perverzne ni više ni manje... Moje i samo moje - a gde je tvoje???...Moja sećanja i moje pamćenje, dosežu godinama daleko... Nakupilo se i natovarilo - nekoliko vagona... Nataložilo i sad je to letina dobra... A sa ovim danima nekako se sve u meni i polagano sleglo... Ko pile neko malo izleglo... Zaokružilo u poveću celinu... Okuražilo svo to sećanje predaleko... Bogata riznica sa najdivnijim šarama ćilima... Sa mirisom najlepšeg sira i kajmaka... Svih tih slava i preslava... Kosidbi i vršaja... Sve još jedino kroz moja sećanja i zapise - živi i traje... I protiv zaborava duši oduška daje... Da kroz buduće dane traje... I nove snage srcu daje...Kroz svu tu utkanu tišinu i ćutanje sveto, otkidam sliku po sliku od eventualnog zaborava... Slike su iskričave i nebom svetle... Slike su mirne i neme... Slike mojom dušom lete... Odnekud iz svih tih dubina, izrone i one reči, koje sada jedino mogu zaliti setom nekom mekom... A za rečima krenu mirisi iz stare furune... Miris obora... Miris sela... Miris svih tih minulih leta, dok u sutonu plešu umorne senke...Odmiče vreme... Odmaklo, a sećanje se neizvesno primaklo... Naviru čitave reke svih tih milih prisećanja... I kome da dočaram i oživim sada sve to???... O, kako ljudi zaboravljaju olako... Živim od punoće sve te silne dobrote... Kad bih mogla i njima da dam kap tog prisećanja na svo ono izobilje i na svu onu prepunjenost svelepotom tog divnog doma... A možda kad bih uspela da im dam, možda bi se zagrcnuli njome... No, meni treba kao uvek, da mili kroza dušu... Da me mami i snaži... Mirisom svojih lekovitih livada da me hrani... Da me još uvek svojim nečujnim šapatom dočekuje... Da me svojim nevidljivim prisustvom pozdravlja... Da kroz moja sećanja nikada u zaborav ne odluta...

"Piramida koja se mora srušiti". Ovaj letak belgijske "Socijalističke štampe", pojavio se pred I svetski rat. Tekst čitan odozgo na dole znači:

VLADAR - ja vladam nad vama;

KLERIKALIZAM - ja se molim za vas;

MILITARIZAM - ja pucam na vas;

KAPITALIZAM - ja jedem umesto vas;

NAROD - ja radim za vas.