VETNA...

Postoji i onaj čarobni trenutak, kad čovek uvidi da mu je bolje i lepše, možda ponajlepše kad odustane od takozvanog svakog vida nekakve "borbe"... I šta se desi???... Čovek ponajčešće izgubi ono za šta se bar imalo borio ili što je trunku voleo, a veoma učestalo "dobije" ono za šta se ni u bunilu nije borio... A tako ne sme i ne treba...Lepotu je nemoguće ljudima opisati... Lepota se mora najličnije doživeti...I po očekivanju, kada imam nešto lepo da kažem, ja odlučim da je svrsishodnije da prećutim... i tako nekako na komadiće krunim svoje sicilijanske utiske koje mi izmame fotografije moje... nešto slično onom pepelu sa Etne što se razvejava (mislim da ga tuf zovu)... a kad neki čuše da sam zabeležila 4100 škljocanja (mada sam dosta brisala na licu mesta, a neke lošije varijante ipak zadržala) kažu: pa ti ništa nisi radila... E, tu je ona misterija najslađeg fenomena ikada... Niko od takvih ne zna kako u hodu škljockanjem, moglo bi se reći i nasumičnim, malte ne bezveznim pritiskom, nastane potatkad i veličanstvena fotografija... U trku hvatam svetlost, taj lus i taj bluz... I zaista kad me pitaju kako bi, ja samo kažem LEPO... što je više nego dovoljno... svoj unutrašnji utisak ne bih da okrunim ili okrnjim... to je zalog od koga mogu još dosta dugo da odišem u nedogled plave linije horizonta osunčanog i iz stvaralačke duše još koje slovo ovde i sada dopišem... i umesto da me oslovite sa Vesna, lepše je da mi kažete VETNA...Stiže mi nešto na um... posle Sicilije kroz ovaj Život bi trebalo da se potpisujem u stilu žitelja sela Savoke ili u prevodu: udri muški...Ko o čemu???... A Ja ću bar naredna 3 zlatna veka pisati i pričati o Siciliji...Ono čega sam se najviše nauživala na Siciliji jeste sladoled... žuta čašica za 2,5 evra (medium - ni pikolo ni grande, već srednje) gde stanu 3 različita ukusa po mom izboru... I sad imam na meniju sladoled, ali nije to taj ukus, a ni aroma...Sutra slede možda najlepše fotografije one sa izleta kroz dva sicilijanska sela...Od nekih statistika sam iznenađena... završih sa ubacivanjem fotografija tek četvrtoga sicilijanskoga dana... Od sutra sledi preostalih 8 dana... I za sada dan 4 drži rekord: čak 776 fotografija... živo me zanima koga dana sam načinila najviše fotografija...Veš sam ispeglala u cugu, mada skoro 1/4 nije bila za peglanje, i kosu sam oprala pa je sad kao svila...A treba konačno i da operem kosu, mada mi je žao... od 12 jula i poslednjeg kupanja u nedelju još uvek u kosi mojoj ukus i miris Jonskog mora i Sredozemlja plavog spava...I tako meni sada predstoji peglanje veša - oprala sam čak 4 mašine...Ja sam na Siciliji pronašla onaj uspavani deo sebe i nisam se dala hipnotisati ničim... svaka kap morska i svako zrno peska i svaka stena još pričaju priču o svoj patnji ljudskoj i bolu i bedi i gladi... slični su preci naši... naročito kad zavirite u sela i malo dublje u unutrašnjost... i mentalitet nam je sličan... kao i sujeverice raznorazne... Tako danas tamo jeste moguće uživati, bar malo...I tako meni bi potrebno ovoga puta na moje veliko iznenađenje, pa skoro čitava 2 dana, da pregledam i preokrenem fotografije svoje... a usepla sam tek da okačim ono što je moje oko zabeležilo u prva 3 dana... Nastavak sledi već sutra, od dana četvrtoga... i tako sve dok i fotografijama ne ugledam kraja... A kad sam sve prelistala videla sam kakva je to živopisna priča bila... Dnevnik ću nakon toga ispisati detaljnije, a na blog verovatno neću dodati više ni slovo... Ovo slova što bude išlo uz albume, to je to... ono najbitnije... esencija... suština...Za moju malopređašnju džez inspiraciju - hvala udžbeniku iz srednje škole (eto ne moraju samo da nas inspirišu knjige sa fakulteta)... No, mene plavo posebno inspiriše, kao i uvek...S radošću iščekujem nove grmljavine...Još jedan odličan kocert - Muzika koja grmi jače od groma...Muzika u koju se zaljubljujem već na prvo slušanje...PIKASO: "Slikarstvo nikada nije proza: ono je POEZIJA, pisana stihom koji se sastoji od plastičnih rima... Slikarstvo je - POEZIJA"... pisao je i stihove..."Ko je, zapravo slikar? On je kolekcionar koji stvara sopstvenu zbirku od kopija slika koje mu se dopadaju kod drugih slikara"...A ja bih slično rekla i za fotografiju..."Čulna scena, mračna - Pogreb svete Lucije"... "u Karavađovom slikarstvu opažali su nakaznost, ružnoću, beskrajni greh"...KARAVAĐO: "IMAM SAMO JEDNOG UČITELJA I SAVETNIKA - PRIRODU!"...

DŽEZ, DŽEZ, DŽEZ - O TAJ SAV ILI SAV TAJ - DŽEZ...

Negde tamo na početku 20-og veka, u gradu pod nazivom NJU ORLEANS, koji pripada južnoj američkoj državi LUIZIJANI, pojavio se DŽEZ, novi muzički pravac koji je u sebi sažeo sve one tekovine evropske muzike, sa već dobro ustaljenim elementima iz folklorne muzike Crnaca Amerike. Ti folklorni elementi Crnaca, obilovali su izrazito bogatim AFRO ritmom, kao i karakterističnom melodičnošću, što kada je sve nakalemljeno na evropsku harmoničnost, uz dodatak muzičkih instrumenata, već viđenih u umetnosti evropskoj, dovelo od nastanka ovog novog zvuka - DŽEZA. Crnci su na amerčko tlo iz svoje prapostojbine doneli bogatsvo muzičke tradicije i raskoši, sa mnoštvom obilate fantazije, što je dovelo od toga da se iz simbioze svog tog afro i američkog zvuka, dogodi potom prava evolucija - revolucija, mnoštva novih muzičkih vidova, obrisa i stilova. Jednom rečju - MUZIKA.

Temelj na kome počiva ova muzika jeste IMPROVIZACIJA, dok džez stvaralac ima u zadatku da svo stvaranje muzike vešto preoblikuje-oblikuje pritom stvarajući mnoštvo preobraženih dobro improvizovanih varijateta. U tim improvizacijama ogleda se sva virtuoznost i kreativnost džez umetnika-stvaraoca, ali i celokupnog orkestra i svakog instrumenta (trube, klarineta, saksofona, bubnja, kontrabasa, klavira), kao i njihovih samih izvođača. Ono što je pored pomenutih instrumenata najvažnije u DŽEZ muzici, upravo jesu sami ljudski glasovi - ti predivni vokali.

Nukleus DŽEZA jeste RITAM, koj iima za cilj da se razlista do veoma komplikovanih i dobro posloženih vidova, iako poreklo vuče još iz primitivnih plemenskih muzičkih crnačkih ritmova. Među najistaknutije ritmičke vidove džeza spada SINKOPA - gde dolazi do prenosa naglaska upravo na nenaglašeni deo mere. Što se tiče melodije i harmonije, one kreću od neke teme, a potom prate improvizaciju kroz mnoštvo varijanti. Tema sadrži 16 ili 32 takta čija je harmonična osnova jasna i koristi se za improvizovane varijacije KORUSE. Zastupljenost instrumenata u džezu je veoma obilata i  raznolika, pa stoga imamo 3 grupe instrumenata po njihovoj funkciji, a to su: melodijski, harmonski i ritmički instrumenti. Kod nekih varijacija instrumenti mogu dobiti jednu ili drugu funkciju. Ono što je tipično za džez jeste istaknuto prenaglašavanje različitosti u bojama i karakteru tona, tako da se često ističe individualnost nekih instrumenata i spočitava se ne samo njihova boja, već i virtuoznost. Za džez su tipični duvački ansambli (limeni duvački instrumenti i saksofon), uz neobilaznu ritam-sekciju, koju čine sve te udaraljke, gitara, klavir i kontrabas. Ekspanzija i porast novih stilova i vidova, doveo je da u džez bude uključena gotovo većina svih muzičkih instrumenata, pa tako dobijamo raznolike ansable, pa čak i velike simfonijske orkestre na sceni.

Pre pojave džeza postojalo je nekoliko muzičkih vidova, koje su takođe stvorili američki Crnci. Tako imamo narodnu muziku, crkvenu, salonske igre, vojnički marševi evropskog korena, koje su Crnci još u 19 veku primili i svemu tome dali jednu sebi tipičnu interpretaciju: svoj ritam i stvaralačku maštovitost. Tako su njihove crnačke spiritualne (duhovne) i narodno religiozne pesme, upravo izrasle iz crkvenih pesama Evrope, ali su dopunjene i oplemenjene primesama crnačke improvizacije. Tu je i BLUZ (BLUES) koja predstavlja svetovnu narodnu pesmu, koja je po karakteru solistička, a po svom sentimentalnom zvuku iskazuje čežnjivost za prapostojbinom svojom.  Na dalji razvitak džeza, BLUZ je doneo mnogo toga. Po zaniljivosti ističu se radne pesme u kojima ima čvrstine ritma, i sve su skopčane uz rad i mnoštvo različitih oblika plesa, kao i sa ritmom sinkope, što se još sve naziva REGTAJMS.

KALSIČNI DŽEZ rađa se simbiozom svih ovih oblika i tada na svet dolazi NJU ORLEANS STIL DŽEZ, čiji je tvorac bio LUJ ARMSTRONG (1900-1971) najkrupnija ličnost džeza. Beli deo populacije NJU ORLEANSA prihvata DŽEZ muziku i počinju izvedbe na njima svojstven način, pa tako nastaje DIKSILEND DŽEZ, koga prihvataju i Crnci, koji mu opet daju svoj prepoznatljiv pečat. Centar džez muzike je 1920 postao ČIKAGO, no beše to stil koji je naglašavao solističke deonice na vrlo virtuozan način odsvirane i to na raznim instrumentima. Uz limene duvačke instrumente, sada imamo ulet saksofona, kao vrlo melodičnog instrumenta. U toku I svetskog rata džez se širi Evropom i osvaja publiku i to široke mase, tako da ČIKAGO STIL do 1930 godine beleži svoju dominaciju.

U 4-oj dekadi pojavljuje se SVING, po ritmu  i melodiji dosta mirniji, a po harmoniji jako bogat, uz šta su išli  veliki sastavi BIG BENDOVI, kao i omanji sastavi. U ovom pravcu ističu se naročito BENI GUDMEN, KAUNT BEJSI i LAJONEL HEMPTON. POL VAJTMAN osniva SIMFONIJSKI DŽEZ, koji interpretiraju veoma veliki sastavi orkestra. Pošto improvizacija ne može biti na povećem sastavu, stoga se ona daje solistima koji treba svojom virtuoznošću da iskažu svo majstorstvo. Ali se opet stvara  i čista improvizacija pri malom broju muzičara na koncertima nazvanim DŽEMSEJŠN - čiji su priređivači preoduševljeni obožavatelji džeza. Dolazi i do nastanka BUGIVUGIJA - što je ustvari klasičan stil sa osobenim punktiranim pokretom u basu.  

U posleratno vreme džez opet postiže neverovatan razvitak, pa uz renesansu klasičnog džeza, opet iskrsavaju novi stilovi. Tako u noćnim barovima HARLEMA nastaje BIBAP, koji je imao u vidu manje sastave sa veoma naglašenim improvizacijama, najvišim tehničkim i izvođačkim veštinama. U ovom stilu iskazuju se ČARLI PARKER i DIZI GILESPI - jedan od najvećih džez trubača ikada. Bilo je to obilje bučnog i temperamentnog karaktera, sa visoko zvučnim tonovima, naročito trube. BIBAP je najizrazitiji oblik HOT DŽEZA - VRUĆEG DŽEZA.

Godine 1950 pojavljuje se KOULD DŽEZ - HLADNI DŽEZ, sušta suprotnost vatrenom džezu, dosta mirniji i staloženiji sa osloncem na pravce unutar profesionalne umetničke muzike toga doba. Dolazi do uspešne primene polifone tehnike. Progresivni džez nastoji da se približi što više modernom konceptu muzike, što je činio STEN KENTON, a moderni opet džez iznikao polovinom 60-ih godina, poseže za kamernom muzikom. FRI DŽEZ - SLOBODNI DŽEZ javlja se 60-ih godina i on odskače od svih tradicionalnih ramova i šablona i u svojim interpretacijama dopušta dosta slobode.

Svojim ritmom i improvizacijom, džez je uticao na velike svetske kompozitore: Stravisnkog, Bartoka, Hindermita i Onegera.

DJUK ELINGTON (1899-1979) američki džez pijanista i kompozitor, decenijama je vodio najčuveniji džez orkestar. Napisao je preko 1500 najvrednijih dela džeza. Jedno vreme bio pod uticajem svinga, a kasnije unosi egzotične elemente. Ipak je na kraju objedinio sve osobenosti i kreirao svoj lični stilski izraz.

DŽORDŽ GERŠVIN (1898-1937) američki kompozitor primenio je džez elemente u svom stvaranju. On ih je stopio sa tradicijom Evrope i tako postao tvorac američke nacionalne muzike. Najveći uspeh donela mu je "RAPSODIJA U PLAVOM" za klavir u pratnji orkestra, a potom i delo "AMERIKANAC U PARIZU". Proučavajući folklor Crnaca iz Južne Karoline on je 1935 napisao svoje remek delo operu "PORGI I BES", gde je istaknut socijalni problem američkog juga.

Džez se u Jugoslaviji javio polovinom 20-ih godina: u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu. Bili su to mali sastavi amaterskog naličja. Peofesionalni razvitak jugoslovenskog džeza počinje tek posle rata, kada se stvaraju džez orkestri, pri radio stanicama, kao i ansambli (Zagrebački džez kvartet osnovan 1959 - najzančajniji manji džez ansambl Jugoslavije).