У пространству мога ока,
ветар јулски подносио је стојички
прикривени доток туге дуге,
у празнини космичког свитања,
док река тишином завија
непомичност времена и вихор досаде,
потмуло да заболи,
унутар огромног бескраја
и док стопала су моја боса одсутна,
па као да ништавило пререже
моје недоумице, а ја повучем
недостижне планете у
неприметне неминовности пораза,
а тужни галеб гледа над нама,
те одбегле трагове отрованих срећа,
ту на ободу, где још река затвори
свој уморни ход и ток,
сву ту раздаљину између два понора,
што у жутим звездама окопне изјутра...
Нема коментара:
Постави коментар