ПРОВАЛИЈА ТУГЕ...

То више није бескрај, 

јер препознајем 

тај снажан искорак у време, 

као сопствени траг, 

над којим размислим 

још једну празнину, 

ја прегрижено одрицање, 

док река под мојим 

рањеним стопалима 

исцртава лик дужином свога 

посусталог болног тока...

А ја испуштам неми уздах 

окренут изгубљеној тишини, 

што нечујно бљесне као давно 

завршена прича у мени, 

разнета неповратом измештеног 

времена, што опет брише усијани 

траг Сунца, кад изговорим 

оборени поглед у образ једне 

излизане калдрме и тако се 

заситим оног каменог грча...

Па све ређе земљи учиним тај 

случајни наклон и опростим 

што постојим, као кроз 

немогућност да измешам ове 

сузе са прашином космичком, 

где још као кроз вихор, стари 

заборав осмели провалију туге  

у мени да узводно скрене...