Jednom izgubljeno nešto, zauvek izgubljeno... slično je i sa krađom dragih nam stvari...Danas nisam htela kupiti materijal da napravim tortu iako sam spisak potrepština imala kod sebe... Odustala sam... više ni rođendan ne slavim... bar ne ovaj 40-i... neka mi niko ne dolazi... jer Život ionako jako brzo u glupostima prolazi... A slavlja su za mene velike gluposti i rasipanje energije...Veoma je čudno da ja u avionu pri svom prvom letu nisam imala ni trunku straha, a u nekih zemaljskim situacijama jesam, mada sam to možda "vešto"prikrivala...I kad bolje pogledam ja i nisam imala odmor... ja sam natovarila još dodatni umor...Kad dva puta zbog sličnih okolnosti umre isti čovek, malo je mnogo, zar ne??...Ja sam svoje kretanje davno ograničila, pa ću opet i opet.. pa tako još ću svega 4 puta pohoditi varoš bajnu, da uzemm ono preostale bedne plate... a nakon toga opet ću postati - neprimetna, za ovaj svet umrla... neću se prečiti po stazama tuđim... neću prljati ulice tuđe...Nije džaba neko jednom napisao: moj Život je mrtvo more...Ja i dalje teram po svojoj intuiciji, pa stoga sve manje i manje dajem šanse ljudima, što znanim, a što onim ne znanim... tako da ni slučajnosti, ni montaže, a ni igre u mom životu više ne može da bude, pa taman da mi još strašnije od ovoga presude...Putevi naših života su obično takvi da nas retko, i sve ređe, staze po dva puta vode na isto mesto i među iste ljude... no, i kad bi se i to omaklo kojim "slučajem", a neće, svoju svaku ulogu životnu - odigrala bih još pametnije i genijalnije...Ipak merak jeste i kad čovek vodu mineralnu pije...U svakom danu koji proživimo kao ljudi, ipak ostane po neka tajna neispričana ili sakrivena...Pogledati treba na Život okom boje plavog safira...Lete dani, lete dani, kao galebovi...Neki ljudi kao ja imaju neka vas ne iznenadi pravu narav Etne... mirna Etna, no eksplozije na vrhu Etne još uvek su skoro svakodnevne...Tako ne zamerite, ni na čemu kad i preteram pomalo...Život je jedan neumitan prostor... jedno prostranstvo plavo... i pravo... a ljudi na taj prostor i u to prostranstvo tek zakorače ili tek plivati pokušavaju... ljudi i hodeći po tom prostranstvu beleže, istaržuju, pamte... onda na kraju doista i shvate, da ne može sve u jednu malu beležnicu ni da stane... jer sve je samo mala kap gorka i slana, od koje često zasuzi i srce i duša...Šta me je Život ovaj lepo poučio jednom... Čovek može da se zaljubi u mrtav predmet, u stvar ili u umetničku sliku... no Čovek sve manje može da se zaljubi u nešto živo... Vremena su takva, a i okolnosti...Kroz preslišavanje nekih lepih pesama, čovek očas posla može da prepozna pregršt stvarnih događaja i to je ona čar muzike...Moj prvi let jeste glavni krivac što ja još uvek živim na visini od 10 hiljada metara od zemlje...Neke žene su kao bombone ali one ljute bez šećera, pa ne prijaju baš svakom...Ono što me je malo porazilo kao biće bar kakvog takvog intelekta, jeste podatak da na Siciliji nema mnogo fakultetski obrazovanih ljudi i veoma je malo intelektualaca... Šteta...Sad znam u čemu je omaška... nismo pili dovoljno kafe... kafa budi... kafa trezni...Kad čovek odlazi negde treba da što manje čuje i zna tuđe priče... no tek kad stigne može sve sam da istraži... jer da sad znam neke priče, možda na neka mesta ne bih ni kročila...Da li je moguće da se obično ono što nam se danas pričalo, već sutradan doista i dešavalo...Biće da moje amige nisu zapamtile priče neke iz autobusa, koje sam ja eto zapisala, pa kad sam ih iznova pročitala danas, zažalim što neke delove nisam dobro pročitala, pa taman da im budem i dosadna, da ih podsetim i onda nam se sigurno ne bi ni dogodio onaj poslednji dan...Ko želi da se sam od sebe iznova regeneriše, mora da se ispenje na sami vrh Etne da tamo akumulira u sebe energije te i toplote, od koje se upravo sve iz totalnog ništavila regeneriše, mada jeste da treba da prođe i po 150 do 200 godina od svega toga...Eto da i ja nešto skuvam - kuvam supu "Minestrone", doduše iz kesce... probala sam istu ovu supu i na Siciliji jedno veče...Pišem putopis dan treći i tamo na terenu mislila sam da su mi beleške isprazne, kad ono sad se i sama iznenađujem šta sam sve pohvatala...I tako ja danas svečano krenem u varoš našu seljačku... Gužva neopisiva, vašar je u gradu... prvi put napolje od kako sam se vratila u ovo sparno sivilo... kad upitaše me vozam li biciklu... a ja se mislim šta da im kažem, pa kažem: ma ne... bila sam na Siciliji... A oni me pitaju, kako, otkud, zašto, koliko te koštalo???... A onda kažu: pa mi čuli da je tamo more loše i nije nešto bog zna... E tu se ja ujedem za jezik i kažem u sebi i to sama sebi: mnogo je pametnije ćutati i ne govoriti ni gde si bio, a ni gde si u najčistijoj plavoj vodi plivo...I dobro čujem - pa to napolju letnja kiša pada... Dobro, malo sam s egrubo izrazila... Ova kiša rušti i blago šušti...Postoje takve reči koje možete da slušate do milion puta, a da vam nikada ne dosade... A postoje i onakve reči, koje ne bi trebalo ni jednom kazati...Oduvek neumitne tišine i praznine, žilave i žive, ključaju unutar reči, što su dovoljne da zovom vedrine okupaju svet i sa sve više izgleda da punoćom svoje složenosti, i večnost i ovo vreme, osvetle treperenjem zvezdastog kosmičkog mrava, što u srcu kosmičkog srca reči, neuništivim stopama i neiskazanom lepotom reči, ljube vekove i ljude, tamo gde odlikovanje časno nije za prepoznavanje bučno i glasno, ali je po svemu sudeći, suštinski kristalno jasno...Reč nije zgasla, a ni u čoveku prestala, nikad stala... To reč samo dušom, kao kroz šapat, svetlost svoju traži kroz pomrčinu julske noći... Ta reč što čoveka stvara, a nikad čovek reč da stvori kako valja... U videlu kupina nesagoreva... Zemlja iz truljenja debla stoletna obnavlja... Kažu da prolazi i otiče reka, kao u neki sažetak, pa sutra sve opet od prapočetka... Nad pomrčinom, temelj novog jutra se izdvaja... To večnost svoje otečastvo pozdravlja...Moja današnja deviza: Poezijom protiv smaranja i umaranja...Tačno posle 10 meseci podrezala sam kosu... Skratila istanjene vrhove... I opet zaglavim posle toga u šopingu... Zato danas na mojim blogovima neće moći da se čita ništa novo... Što jes, jes, ali šoping mnogo iscrpljuje i smara..."Detinjstvo nema otadžbine, ono pripada čovečanstvu"-Žak Prever...Tu su još i 4 peškira, bacih in na pranje... I konačno malo užitka: dobri stari ronhil sa ukusom mente...1040 kilometara... A kad tamo - svašta nešta - zanimljivoga... 2013... Ništa ne okrepljuje našu dušu i ne oplemenjuje našu misao, kao kap te tihe tišine, što se između dve rečne obale proteže i do u nedogled doseže... iznad plavih nebesa se proteže... kao pučina se rasteže...Život je kratak. Upamti, fokusiraj se na ono što je važno i pusti neka ide ono što nije važno...
Нема коментара:
Постави коментар