Јесам ли јуче разделила скривени и мучки заривени делић тебе, од разоткривене мене, јер Живот и не мора бити такав никакав, како би исказао и показао то спокојство неспокоја, као кап неке потоње Среће, а ја надаље одгонетам сврху подупртог свога постојања као непостојања и сву ту конфузију сваког растојања у првом рађању хаотичног слога уместо великог слова...
И ништа више неће опет постати реч, одбачена при могућности своје немогућности у нешто што не понавља питање, где мислим што и не мислим и не исказати ћутања код, када знам и не знам да чујем биће у коме нема песме, побеђена осама у расправама, остадох неразјашљена мрља у загонеткама, подсмех и смешна противречност, сасвим обична монада, доспела у тачку свога неумитног бескраја...
У подељеном ограничењу данашњег уштапа и пловидбе ове, кроз бесконачно време, где непомично стојим без тренутка коме бих умела и коме не бих умела да приговорим и проговорим, та празнина која разара и која ме ротира око осе разматрања и самопосматрања, ту где више не израста распад што сфере плаве оплемени у доказу против овог мог непостојања и уштапа свог тог...
Нема коментара:
Постави коментар