Osim Pikasovih remek dela, videla sam u Sirakuzi i jedno platno koje je naslikao veliki Karavađo - pogreb Santa Lucije... i tu je jedino bilo zabranjeno fotografisanje, dok je na nekim mestima bilo dozvljeno bez upotrebe blica...
Za trošak sam ponela ravno 600 evra, a od te sume samo oko 350 evra otšlo je na ulaznice , karte, sve obilaske i sve izlete... pa tako znači za sve ostale užitke velike i male po barovima, restoranima, plažama i za suvenire imala sam na raspolaganju 250 evra... Kući sam se vratila sa 5 evra... A videćete super sam prošla...Posle nekoliko pokušaja u razmišlajnju kako izređati fotografije, odlučila sam da je najbolje da idu dan po dan, i onim redom upravo onako kako su i nastajale - uz naravno propratni tekst kao uvod u svaki album dnevni... i tako prvi dan ubačen...Ako misle da me više išta može "uznemiriti" posle Sicilije debelo se varaju... Sicily change My self...Ono što me je posebno fasciniralo jeste da na Siciliji nema ni jedne bube ni jednog komarca i ovo je jedino letovanje sa koga se vraćam a da me ništa nije ujelo...Istinska lepota, traje samo jedan tren...I u nekom od sledećih života, ne recite da je neko dobar, ako u to ne sumnjate bar 99,9%... Sve je to još jedna drugačija nijansa plava...Neverovatno dobra Pesma i Muzika, učine i dan takvim - neverovatno dobrim i plodonosno stvaralačkim... Hvala!...Ko hoće da ostane-postane večno-večito mlad, treba da čita i voli Reč poetsku... Jer, Poezija jeste sve ono što unutar sebe ima neku čudesnu energiju sve kosmičkog optimizma...Reč od kiše gradim, poetikom se sladim, ne bojim se gladi i vredno ko pčela radim...Posle svake kišne atmosfere i Priroda diše bez dileme...U svakoj kapi kiše, vidim čist kristal geometrijske savršene celine cele i vidim svetlost i vidim vreme... Vidim život bez dileme...Kiša i reč su vrli slični... Tako počesto kako su nezaustavljive kiše, isto tako i reči... Kad krenu da padaju sa ljudskog uma, kao da ne misle da stanu-prestanu... Otvorite kišobrane...Posle toliko pročitanih tuđih reči, ne mogu, a da ne dođem i do svoje reči...Često poželim sebi, a i drugima - stvaralačku snagu jedne letnje kiše...Srce počesto izaziva Razum na megdan, dok recimo, Razum to nikada i ne radi...I opet se tuku gromovi svojim ljubičastim i narandžastim bljeskovima, tamo na obroncima okamenjenih šturih brda, gde nemušta misao uzima preimućstvo i večeras opet bode svoje tupe nokte, u svako ono parče kaljavog tla, zatopljenog kišom prirodnog gneva, a sve bez smera ili smeha...Reč u oklevanju gubi počesto onu sposobnost govorničku, da njome došapne zbilji, šta je ustvari nemoguće za izreći tobož htela... Dok u brisanom prostoru ćutnje toga očigledno i očito nema...Ja sam zrnce one velike Reči što naglavačke oblacima stremi i teži, a ustvari samo od sebe beži i voli da pokatkad na kišu reži...Dovoljno dovoljnosti na trgu izniknutih želja i ljubavi za kragnom nežno plavih lanenih košulja, a sve u noći lepe muzikalne suptilnosti tek neke, dok i ova noć stih u iluzije meće, kao u lepršave nepromočive vojničke vreće...U smiraj posle sve te brzo sjurene kiše, tihe simfonije od Reči, slažem pod jastuke boje starog zlata ili zrelog duvana, bez čijih zabluda u inat svih mnogosvetlih nežnih otkucaja, svoj vrat pomalja neka nova opijena zora...I večeras tonem u zvuk iznenadno letnje kiše, dok dim još jedne cigarete, puštam, da nemim šapatom pravi po sobi svoje najlepše bele vinjete...Prazne se gromovi, pune se Reči...Pusti Reč da se uklopi i utopi u kišu noći iz oblaka što lije baš sad...U savršenosti svoga trenutnog (ne)razmišljanja, zašto se prvo ne upitamo-zapitamo: KO SMO???... umesto što se prvo uhvatimo za ono: A KAKO SMO???...Oslušni taj zvuk muzike kroz vreme...Neke mnogo lepše stvarne slike... Uživala sam posmatrajući izvijanje dima jedne male cigarete... Zašto da ne - dim cigarete, kao današnja inspiracija...U duboki, tajni i skriveni smisao nekih zabranjenih knjiga, treba, opet i opet, uporno pronicati...Postoje reči od kojih nam se smuči, kao i posle svakog prvog dobro povučenog dima novopripaljene cigarete...Ja sam ona jedna Mala Iskra kosmičke prašine i zodijačkog svetla...Posle mnogo premišljanja i razmišljanja - danas sam skupila srca, pa skratila nokte... Svi su primetili koliko su izdžikljali... Da ih ne bi polomila - rekoh - bolje da ih malo podkratim... Sada lakše kucam... Dan kao i svi ovi dani julski -unazad sagledani - posvećeni - Stasiki i Janiki... Bilo je prostora i za dve nove glave započete knjige... No, vožnja je izostala... Gledah previše u nebo, pa mi se učini kiša će... A nije ni toplo kako bi inače trebalo da bude u julu...
Kobajagi ti si jak karakter koji
Ako se krivo nasadi, eto prilike
Retko da se ispravi i bar malo
Ako se sustigne upristoji, a
Kad ga iza čoška sateraju i
Tako se sa njim poćeraju,
Eto nove zgode - nezgode, a
Retko, vrlo retko - neke vajde...
Ako se krivo nasadi, eto prilike
Retko da se ispravi i bar malo
Ako se sustigne upristoji, a
Kad ga iza čoška sateraju i
Tako se sa njim poćeraju,
Eto nove zgode - nezgode, a
Retko, vrlo retko - neke vajde...
(akrostih)
Da li će se još ikada... pokrenuti reč iz nedara???...
Da li će poteći ta reč kao bistra planinska reka???...
Da li će smoći nove snage u stihove da preraste???...
Da li će moći preplaviti sve te davno prošle noći???...
Da li će novu pesmu zažuboriti u plavetnilu oka???...
Da li će???..............................................................
Odluči da sumnjaš...
Sumnjom da zadižeš kamen...
Kamenom da zidaš kulu...
Kulom da takneš nebesa...
Nebesima da makneš zastore...
Zastorima da zakriliš vreme...
Нема коментара:
Постави коментар