Laku noć i mirno veče... a ja idem da se rvem sa Floberom, bar koje poglavlje više...
Uključim štoperice i posmatram to divno neumitno vreme kako teče i trepće, šta ću kad mi sat sa ruke uteče... i baš u radoznalosti svoj toj, pokušam da pravilno odbrojim koliko neki ljudi mogu izdržati a da mi se ne obrate... dan dva, minut, a možda i mnogo duže.. poznato je da sam ja uvek nečim zaokupljena i kad pozelenim ovde... pa isto tako mislim da i drugi neko nešto slično dela... i tako ne diram nikoga, i ne obraćam se nikome nikad prva... ne bih da umaram ili smaram... poštujem tuđu privatnost, kod nas kažu: svakome je dovoljno njegovog jada...Svi naši izleti bili su više nego poučni, bogati informacijama, i ne samo pričom o tome šta vidimo ili šta smo unapred doznali pripremajući se za ovaj dolazak, već i onom skrivenijem i nevidljivom načinu života, o mentalitetu, karakteru i naravima, osobinama i posebnostima ovoga podneblja...To kako Sicilijanci tretiraju žene u vreme 21 veka, može se još jedino naći možda kod primtiivnih plemena po Australiji, ili nama bliže u Crnoj Gori i Albaniji...Po Siciliji je jako opasno hodati sam, jer to je tamo još uvek aut i ima jako negativne konotacije, još plus ako ste žena...Mislim nešto da ću napisati najlepši svoj putopis ikada, ali na svu tugu i žaljenje, rešila sam da ga neću nigde okačiti... samo ću ga iskopirati, da ga imam u svojoj arhivi... I da li to tako biva i kod onih stvarnih i velikih spisateljskih likova tipa Flobera ili Pirandela... Da li kad napišu svoje najbolje, to pocepaju, u vatru bace ili zabrane da se objavi...E taj divni Arhimedov zakon o potisku, može li se još negde primeniti osim u fizici... Jesmo li zaboravili šta je stari Arhimed rekao: "Sila potiska kojom tečnost fluid dejstvuje na telo uvis protiv njegove težine, jednaka je težini tečnosti koju telo istisne"...Ljudi ma koliko nasmejani i srećni bili, ipak su u samoj dubini veoma napaćena bića...U mojim očima posle azurne obale, sve jeste plavo, pa tako vidim: plavu pećinu, plavu stenu, plavog galeba, plavo sunce, plavi mesec, plavu plažu, plavi voz, plavi autobus, plavi brod...Ponekad je to prosto neizbežno, pa hoće i tuđi teret da okrzne leđa naša...Najlepše, a možda i najlakše žive ljudi koji imaju amneziju...Život ne ispisuje samo drame, već i mono drame...Ljudima se dopadate dok se smeškate ili ćutite, no čim vas uhvate da pišete, e onda vas i zamrze...Ja sam kroz život naučila da sagledavam samo svoja mala posla, ali su drugi uvek zabadali nos u moja mala posla...Prvo veče kada kroz prozore struji nešto prijatniji i osvežavajući vazduh... čim padnu i prve kapi julske kiše, sve ovo postaće samo prašina, dima, prah i pepeo...Ne treba se mnogo vraćati u nazad ni analazirati šta jeste ili šta nije bilo, jer ukoliko do jedne takve samoanalize dođe, onda Čovek počesto može da samog sebe izmisli...U ovom Životu veoma često povučemo potez ili pogrešnu kartu, a još plus iz unapred nameštenog špila...Neko je večeras postavio pravo suštinsko pitanje, koje se dugo nije moglo čuti na ovim talasnim dužinama, a ono glasi: Šta to ti čoveče želiš u Životu???... A čovek konačno progleda, u sebe pogleda, pa kaže: Ja želim da me svi zaborave...Nemojte misliti da su pasja vremena prošla... ne nisu... ona bez prestanka traju...Samo prvi put boli kad vam se sruši svet... no kad vam se taj isti svet dva puta sruši ili na galvu sruči, onda to više i ne boli...Život je počesto nasumična i slepa igra u kojoj ne pomaže ni čarobni štap... i život je život i kad niste kao zvezda rođena...I kod mene teršti muzika na spratu mnogo dobra, no ne znam kako podnose komšije ispod u prizemlju...I tako sam se konačno vratila i nekim kućnim aktivnostima.. oribala sam do usijanja sudoperu i moje predivno kupatilo... čekam neko zahlađenje, pa da usisam svoje kosmičko gnezdo... atmosfera samo moja - papiri po stolu i materijal za nastavak sicilijanske priče... uz podnevnu kafu ispočetka krećem iščitavanje Flobera... dosta toga se sećam, ali ima detalja koje sam i tamo pod suncobranom kao samo preletela... I Mami sam jedinoj pokazala slike i ispričala sve od A do Š... a za one ostale sam okačila i napisala... Štedim energiju i vreme, samo za sebe... Uživam u svom miru i u svom malom svetu... I možda tek da napravim tortu rođendansku, a možda i neću, jer nema onih koji su trebali biti tu i kako sam isplanirala... Možda će bolje biti da nakupujem sladoleda i osmislim neku novu varijantu, tog još jednog neuspelog mog ličnog "slavlja"...Ja živim daleko od svog tog sveta i svaki moj povratak bar na kratko među taj isti ili sličan svet donosi mi ista razočaranja, iste doživljaje, iste laži, iste boli...Ja sam sama izabrala zatočenički način ili stil Života, tako da se varaju ako misle da su me nečim zatočili ili u kip pretočili... i bez preke potrebe, ne pomaljam glavu napolje... čuvam je od nasrtljivaca...Ja ljudima dopustim da me prate, pa se pravim kao da ih ne vdiim, ali im ne dopuštam da me vežu, kontrolišu ili stežu, jer to senzorima svojim unapred osetim i predosetim... Orla još niko nije za stub privezao, jel tako???...I eto posle onog malog "straha" ja sam danas opet ona stara, no u sve boljem spisateljskom fazonu svom... a šta je pokrenulo onu lavinu sa Etne... par dopsiivanja ili ćaskanja sa "gospodinom" nepoznatim, koji je umislio da se igramo filma "50 nijansi sivo"... Neka zna i on, ali i svi oni: da ih se ne plašim...Tako mnoštvo fenomena pa i moj ulazak kao treći putnik u tu kombinaciju putovanja... neko je odustao, pa sam ja slučajnim preračunom upala...Ja sam definitivno još prošlo leto 2014-o celo već negde naslutila svu ovu katastrofalnu lepotu prvih 13 dana jula 2015..."Ali umesto da se mirno potčine svojoj kolektivnoj sudbini, oni su sebi postavili zadatak u kome postoji samo "non-stop osveta". Oni uopšte ne očekuju da pobede, ali s druge strane, oni nemaju šta ni da izgube"-Hanter S. Tomson...Pišem polagano moju "blogersku" najpotpuniju i najkompletniju verziju sicilijanskog putopisa, uz pregršt svoje lične slobode i svog najdubljeg i najličnijeg istraživačkog doživlajja, za koje nema pravo niko da mi zameri... Ispisala sam tek prva dva dana... mada biće tu možda još nekog proširenja i dodavanja... a mislim da onda na kraju neću imati volje nigde to da okačim...Na današnje jutro napustilo se to ostrvo divno... i baš u ovo vreme bili smo na putu za aerodrom... Eto prođe 7 dana od tada... i sad je idealno vreme da sednem i napišem tu priču...Ljudi u ovom životu sa 300 čuda ako šta treba da pokažu i dokažu, a to jeste vešta i dobra gluma da su - besprekorno mutavi, bezuslovno bezrečni i jako jako bezlični...Neki bi hteli na silu da se proguraju u naše lepe plave oči, ali ne može to tako... u naše plave oči stane samo ono što sami odaberemo da je doista i vredno...Svoje strahove treba držati u vlastitim rukama odvažno i hrabro...I na kraju balade: čovek koji bar malo u svom životu nije osetio onog iskonskog straha i nije Čovek...Ne mora čovek da ode daleko da bi proverio ili potvrdio koliko je maleričan... to mu se dešava i na samom kućnom pragu...Moje reči su plave i prave... Divno jeste biti reč plava i prava, što kroz vekove najmirnijim snom beskrajno počiva i u kosmosu kroz šapat sna spava...Pišem najlakše pod utiskom svega onoga što u najudaljenijim dubinama kosmičkim i oslušnem...Kad mukla tišina nadjača reč pre protoka kroz vreme, zatreperi opet plava nit ritmičnog bluza u meni...A ja reč, radosna reč...Tu su se razišli um i srce...Tamo ima svega, ima divnog sveta...Na biciklo tu sam se odviko...Čovek je najlon kesa bisera...Ja pišem stihove, ljute stihove...Hej živote rode, hej živote brode...Ja ću da pecam...Nemoj da pljuješ mojom ulicom...Danas ne uspevam nadrasti onu svoju reč od juče... Opet se naziru praznine nedogledno puste, što inspiraciju kao da nečim sprže... I kao da pod kafanskim stoljnjakom otrcane reči tražim... Ni petnih žila nemam više... Napokon, shvatim da ja i moja reč nismo dobro uhodane... Da li je to produkt skenjane erergije današnjeg kosmičkog toka???...Ja tuđe mlake reči često usmerim-preusmerim, naravno bez stresa i nikad dovoljno smeha, da me opet nešto-neko-niko, kao kroz reč ne preseče-poseče... reže, steže, veže... zezne... jer reč počesto nalikuje cik cak vezu na bledom bezu ili džezu...Čovek ima svoje male i velike unutrašnje svetove, bedeme, utvrđenja, skladišta, magaze, podrume i magacine... Čovek ima svoja skladna i isto tako i neskaldna mala i velika pravila, principe, načela... Ima svoje slutnje, smutnje, ali i sumnje... Svoje sporazume i nesporazume... Svoje velike i male univerzume... Svoja kosmička gnezda... Jer, Čovek upravo jeste Čovek sve dok nešto ima, ali samo za sebe...U samootkrivanju otkrivam bez nekog senzacionalnog otkrića, da ipak svaki novi dan počinje-započinje i pre nego što jutro svane-osvane...Nema potrebe zadirati zubom, noktom ili kandžom, u tvrdokornost i upornost bar jedne misterije ljudskog života, jer Čovek u misteriji Života već jeste, traje i svoju savest daje, i pre nego što se u misteriji Života negde i nekad začeo...Ne zaboraviti: sutra posetiti vašar na Stočijoj pijaci, u našoj lepoj varoši, naravno ko voli i ko može... To je inače predzadnji panađur u našoj varoši... Zadnji je na Tomindan... A prvi je na cara Konstantina od milošte ovde zvanog car Kostatin..."Motor je totalno ranjiv; jedina odbrana na njemu je manevrisanje"-Hanter S. Tomson..."NJIMA (a i NAMA - malim običnim Ljudinama) ".. je više od svega stalo da ih stav koji "zastupaju" čežnjivo ponese do prihvatanja u svetu koji nije stvoren za njih. Njihova stvarna motivacija je u instinktivnom samopouzdanju da uspeju da se ostvare onakvi kavi jesu. Oni su prezreni od društva i potpuno su svesni toga. Za razliku od obrazovanog, konvencionalnog sveta koji će sa minimumom zalaganja uspeti da opravda svoje sigurno mesto na društvenoj lestvici, prognani... vide budućnost kao nemogućnost čoveka da ostvari svoje želje ako nije spsooban da se adaptira na uslove savremenog društva koji se stalno menjaju. U svetu koji se razvija u cilju prilagođavanja ljudima koji su stručnjaci, fantastična mašinerija... (prognan) je osuđena da izgubi, a to im smeta. Ali umesto da se mirno potčine svojoj kolektivnoj sudbini, oni su sebi postavili zadatak u kome postoji samo "non-stop osveta". Oni uopšte ne očekuju da pobede, ali s druge strane, oni nemaju šta ni da izgube"...AVIRA - ni jedan virus ne sme da vas dira...Života je naš vlastiti posed... Naša privatna svojina... Naše blago... A najveća drskost jeste kad neki padobranci pokušaju u isti taj život da uskoče i da nas u životu malko ukoče... Još neverovatnije jeste kada nam na sopstvenoj imovini kažu da smo dosadni... No, život ide kao reka - dalje i dalje... Nas se više ništa ne dotiče i sve nas se manje tiče... To su tzv. - modernim rečnikom rečeno - hejteri... Hteli mi to priznati ili ne... Prosto ne mogu da prestanem da razmišljam na aktuelne teme... A i cilj jeste - mozak malko upolsiti... Odoh...Adios amigos!!!...Bila sam dugo ovde i niste zucnuli ni A... A kad odem... zamoljavam dotične da ne žvrljaju iz dosade po mojim stausima... HVALA unapred...Naravno...A što ih ima...što se množe...i okolo kote...Sačuvaj me bože...I koliko treba da čovek otkrije šta sve može???... A može, može!!!... Mnogo toga može...Čovek koji najviše voli muziku...
Aleksa Šantić: "Putevi su života tesni i mračni planinski klanci, gde iza zasede, sa mnogostrukim bičevima, iskaču haramije i čvorastim šibama naplaćuju od putnika prolaz. Stremen tih klanaca zupčasta je i oštra, i što se više penjemo sve je više vejavice i snega, i samo po gdekoji cvet ogreje naše oči. Pad usova grmi, stene se otiskuju i pred našim stopama pucaju bezdani ponori.
Blago onom koji preko tih ždrela pređe! On je krilat i ima srce od čelika, što na svaki svirepi udar odblesne i prospe zapaljene varnice. Samo taki popne se na Vrh i naslonjen na svoje koplje stane, i kao pobednik, u ogrtaču sunca, pogleda gordo u ponore sveta".
"Putevi su života teskobni i tamnoviti planinski klanci, gdje iza busija iskaču hrpe rugobnih haramija što nose imena: Krv, Rane i Raspadanje, i to udarcima svojih mnogostrukih čvorastih bičeva naplaćuju od putnika prolaz. Strmen ovih tesnaca zupčasta je i oštra, i sve što se više uza nju penjemo, sve je više krvi; i sve više vejavice i snega, i samo po gdekoji cvet ogreje naše oči. Pad usova grmi, stene se ruše i pred našim stopama pucaju hladni ponori.
Blago onome koji preko tih bezdana pređe! On je krilat i ima srce do čelika koje na svaki svirepi udar probije se i prodre gore do Vrha, i naslonjen na svoje svetlo koplje, stane u ogrtaču sunca, i kao pobendik gordo pogleda u provalije sveta"...
"Pisana reč me je naučila da slušam ljudski glas, kao što me je uzvišenost nepomičnih stavova kipa naučila da cenim pokret. Kasnije, naprotiv, život mi je protumačio knjige... Vrlo teško bih se privikao na svet bez knjiga, ali stvarnost nije u njima, jer ne može cela u njih da stane... Ono inteligencije što imam koristim da sagledam iz daleka i sa što veće visine svoj život, koji onda postaje život nekog drugog... Kad se sve složene računice pokažu pogrešne, kad ni sami filozofi nemaju više šta da nam kažu, oprostivo je okretanje slučajnom cvrkutu ptica ili dalekoj protivteži zvezda... U ŽELJI DA LIČIM NA DRUGE JA SAM OTUPLJIVAO ILI IZOŠTRAVAO SVOJU PRIRODU"-"Hadrijanovi memoari", Margerit Jursenar...
Нема коментара:
Постави коментар