Једва сам избраздала песмом овај Пут твоје слатке омаме, огрезла у болу и тузи, као у црној рупи, онако тек да ослушнем развигор твоје плућне марамице, кад устрепти да полети и долети, а ти бусеном црнице тврде, једва да погодиш леву подлактицу моје трошне душе и осетљиве гуше...
Једва мене, која се заборава гнуша теже него презрења, јер нико није нагрдио моје осаме, као ја то што јесам и необично много одбранићу речима планину и земљу, а остаћу трезна у трулој тишини овог спуштеног неба...
Једва жива још од писања, кад не умем од дисања, у некошеним недођијама нечијих њива, кад кренем Месец ноћи да отимам, а Сунце под пазухом да скривам, крива и нећу псовати у тај ледени говор повијених гора, што низ падину шумор свој шаље њој...
Нема коментара:
Постави коментар