Над пробуђеном причом, моја расута камена обала, надживеће сопствену смрт, ту страшну сен на бојишту небитног времена, кроз које тек препознам ону нит празнине у смирају згужваног бескраја...
Ја више нећу речима задржавати ток празнине и као да ћу опет испразнити црне рупе, кроз које сећање бризне у превелику брзину, даљине што бљесне у завршетку пре почетка...
Потекне ли причање од неповратног ка средишту битног, измисли ћу трагове одузимања, кад ми већ сабирање стигне под блажени камен збуњеног ћутања...
И опет сретнем очи своје у нигдини, док пршљенове ноћи стапам после расточене прашине, по којој одавно ходам у месту, а душа искочи на хоризоонту, где испразни трепет још гризе видело откинутог јутра...
Нема коментара:
Постави коментар