ДАНАС...

Скоро је немогуће добити без мене мени, 

данас оно струјање осећајности, 

па макар и лажне, док посматрам воду 

и ове живахне предмете, што 

победнички усаглашавају акорде у 

хармонију присећања и време скупљено 

у ту обојену скалу, којом би по 

устрепталим чулима једног небића 

да искорачим, враћањем оним у звуке, 

које сам обојила слушањем жубора 

блиставе воде, бескорисно јасно, 

као савршенство, коме сам све мање 

посвећена данас...

Летња песма, необичност осећања, 

ту где ми мисао моја више не мора 

бити суздржана и тешка до оне 

извештачене пријатности, као свако 

осећање преживљеног бола, где ја као 

трунка ноћи затреперим, као 

преобликовано претпразничко вече, 

где мој укус претвара речи, 

као колектори пречишћене воде 

у енергију покрета, па ипак изналазим 

тишине са цензуром и одступам 

у нарушену тугу и ове неумитне слутње, 

док очи ћуте, а угашени страх 

остане забрављен у буђењу већ 

виђене празнине, што утисак угаснућа

данашњем утиску пружа...