СВЕ СУ ПЕСМЕ ПРАЗНЕ...

С трећеразредне тачке гледишта, 

остаци ноћи исказани изузетно мало, 

као непотпуно значење обезличених  

јулских киша, док севало је 

пажљиво од радости потмуле, све оно 

што се зове условни оквир 

сазнавања стварности...

Певајући данашњи израз, покрећем 

поступак без употребе речи, где 

само су изузетна ћутања, док 

срастањем две капи јулске кише, 

у мени настаје текућа мудрост, 

обичног причања...

Без порицања, избезумљена од 

заборава, а стварност узвраћа 

фзичким болом нежне 

простосрдачности ове, у тајни 

писања, ту где све су песме празне...