Највише ћутимо и отежано слутимо, крај да разлажемо разлоге као тајне, кад понестане почетак осмишљавања у нама, околности ће у поноћ писати будне откуцај самоће...
Учесник властитог записа без тебе више нисам, па без одушевљења ћутим, ту где се преливају боје, а одсјај Сунца засветлуца у времену мога науспелог приповедања ко исповедања...
Повлачим се у простор, у другачији слој времена, ту где све јесте налик поразу, а несвесни је одраз порицања истине...
У очима се гнезди водена прозирност плавог одсјаја, а ветар уноси оно што признаје и раставра оно што више не познаје...
Ниско надахнуће отклања дилему истрајавања изван љупкости о самом себи, ту где тачност искорачи у самотнички хоризонт песничког усхићења...
Моја савест вечерас губи твоју реч, баш ту где почиње потпуно ново одвикавање од преокупације тобом...
Прича је пасивна, а ја у паузи даље провоцирам уморно казивање, ту где суштина сенке своје ћутањем разара, а самоћа занесењака унапред закључа, као радозналост која одјек клетве испсиује као суморне песме...
написано 10 јула 2016-е
посвећено мом Језеру
Нема коментара:
Постави коментар