JEDINO PESAK MI PREOSTAJE...

I ko od šale pročitah "Ex ponto"... "Nemiri" - nek ostanu za sutra...Ivo Andrić: "...živjeti znači slagati varku na varku"..."...neranjivi su samo oni koji ništa nemaju"..."...žalim se nevidljivom Bogu, što sam udaren nepodnosivim prokletstvom, da najbolje misli i najljepša osjećanja prosipam neviđeno i zaludno kao pelud na kamen, iskre u tamu, jauk u vjetar"..."Sve, sve što me sputava i što se zove MOJE neka iščezne da budem čist, jak i slobodan, a na dnu duše neka ostane samo ovo jedino i veliko osjećanje koje mi daruje razumijevanje i samilost za sav jad čovjekov, i moćna ljubav koja ublažuje bol i stupa, svijetla i prekaljena, putem stvaranja"..."Dok se izmakneš društvu, dok potražiš pero, hartiju i samoću, dok ponovo prepoznaš dušu iznakaženu dnevom, dok se s mukom prisjetiš vala koji je dušu taknuo i ponio te u samoću, u to je i osjećanje rad kog si došao, nesrećni pjesniče, davno iščezlo"..."Čovjek može podnijeti nevjerovatno i nemoguće, napori duha mogu biti neočekivano veliki i daleko iznad snage. Čovjek može da udivljen stane nad veličinom svoga djela i odricanja; mnogo može duh, ali ne bez posljedica.Ne podlegle, ali napukne nevidljivo i izgubi dargocjenu sadržinu, ostane kao suha i prazna posuda, i čovjek se može ponositi da je podnio sve, ali sreće nema, jer je izgubio sposobnost da se svom uspjehu raduje"..."Mnogo bi više trebalo da pazimo na svoje riječi, bar kad već u godine zađemo.Kad bi riječi bile kratka vijeka kao što je zvuk koji ih je izgovorio! Ali one često žive godinama, kao sramne rane bole i žegu i truju život"..."U samoći je brod tvo j miran, desnu ruku držiš na kormilu. - Ludo srce, zar ti je žao da te ne vitla bura bespućem? Počinimo u tišini i nad mirnom vodom zahvalimo udesu za sve zlo i teško što nije bilo!"..."Bio sam priseljen da hodam i govorim s mnogo ljudi. O, tih "mnogo ljudi", što uvijek, nikad umrono, ruje lakomim prstima u tkanju mog života!... O, tih "mnogo ljudi" s kojima me zapravo ništa ne veže!"..."A to da je drugi ispio moju čašu ne ispuni me gorčinom nego nekim gotovo radosnim mirom"..."Vi, koji mislite da ste uzeli u zakup istinu ne dolazite mi na oči, jer vas ne mogu vidjeti... Na sve što nije već sadržano u vama vi odgovarate otrovnom pljuvačkom; ko vas se takne, dugo vas se sjeća! I mada svaki dan saginjete glavu pred Bogom, srce vaše stoji uspravno i sve vaše misli glade vašu taštinu niz dlaku. O, vidio sam ja vašu pravdu i vašu istinu, - i ne dolazite mi na oči, jer vas ne mogu vidjeti!"..."Sanjam jednu dobrotu bez granica kojom bi htio da nekoga obaspem, kojom bih htio da me neko obaspe. Sanjam..."..."Povratio sam se. Opet sam bio među ljudima... Povratio sam se, ali bi bolje bilo da nisam išao"..."Mali bijeli papirić, koji čeka spreman na stolu, izazove nas tako često da na njemu označimo put svojih misli i lijet svojih osjećanja... Zar nije mnogo da se pjesnici udostoje pripovjedati o tom kako ih boli duša ili kako su izgubili nadu"..."Kad bih mogao zaviriti u nutrinu ovom čovjeku kom je određeno da me muči, mislim da bih našao malu, bijednu dušu, izmučenu obzirima i strahom pred propustima i ukorima.Žao mi ga je i ta me samilost boli"..."Kome da kažem kako me je zamorila zemlja? Ko zna koja je to pokora da se živi gluho i bezizgledno, među ljudima kojima ne mogu ništa kazati i koji mi nemaju ništa kazati?I tako uvijek: izmjenivanje lažnih udvornosti i mučno skupljanje plitkosti. Nikad topla ni iskrena razgovora, da stare riječi i drage misli zaigraju kao sunčana prašina na svjetlu smiješka; nikad da se rastaje srdačno, pune duše, s dragim licima, radujući se ponovnom viđenju, nikad da se liježe, usne i budi spokojno.Tako život prima masku ukočenosti, bezglasne tragike i rođena duša mi biva kao lijepa daleka uspomena.A izgleda niotkud"...Nekada radoznala, a sada - ravnodušna...Viva la muzik..."Živite i borite se kako najbolje umijete, molite se Bogu i volite svu prirodu, ali najviše ljubavi, pažnje i saučešća ostavite za ljude, ubogu braću svoju, čiji je život nestalni pramen svijetla između dviju beskonačnosti"..."Sve izgubljeno je u mojoj svijesti, samo bez težine i gorkosti zemaljskih stvari; ja imam opet sve što izgubih, preobraženo i uljepšano - u sjećanju. I još: ja imam veliku slobodu onog koji ništa nema i mir onog koji je prežalio i konačno se rastao"...Andrić o ženama kaže na kraju ovako:"Žene, u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prslo u parčad"..."U Bogu je svršetak misli koja nam se gubi u očajan beskraj.Ne nosi nas vjetar kao lišće i ova gorka sreća da se leti nije smisao i svrha samoj sebi. Mi nismo atomi prašine koja se u oblacima bez cilja diže ljeti nad drumovima, nego sićušni dijelovi beskonačnog mozaika kome ja ne mogu ni naslutiti smisao, oblik ni veličinu, ali u kom sam, evo, našao svoje mjesto i stojim pobožno kao u hramu"...Pljušte reči kao kapi kiše julske, u trenutku kada se judno slovesno ljudsko biće zavede-svede, samo na svoju najdublju unutrašnju misao, koja ponajređe, kaže, samo tek onoliko, da ceo svet najubedljivije slaže...Поезија јесте најприкладнији давитељ против свих могућих досада...Svestan jeste svaki onaj čovek koji ZNA, koji postaje svestan nečega, pa čak i onda kada nema neki naročiti cilj...Ništa nije slučajno, pa tako ni izbor moje prve majce za ovo jutro... Sve u navijačkim bojama unapred pobedničke Argentine... Pa i knjiga morade biti u istom tonu...Sve što sam naučila - naučila sam od najboljih!!!...I kad vas tako izrade ljudi... iznevere... vaše male sitnice pronevere... ostaje samo jedno jedino moguće rešenje... Od sada ukoliko mi neko nešto na zajam zatraži... Postaću nemilosrdna i teška... I sebična...I da užitak bude veći... u mom kraju počela kiša...Sve mogu da alalim... al knjige ne mogu!!!...Budeš i više nego čovek - pozajmiš sitnicu... a ljudi previše bahati ne umeju da pozajmljeno upotrebe, sačuvaju i kad tad vrate... Očekuju da na svoje sitnice zaboraviš... Da ne mariš... Da im pokloniš... E, pa ne može tako!!!... Meni moje sitnice i više od života znače...I kada sretnem ljude sa mog dužničkog spiska (a nikako da ih sretnem)... prvo šta ću im reći biće: vratite mi moje knjige!!!... I još neke pozajmljene sitnice...Malo je knjiga koje sam dobila na poklon i tako reći - olako... Svaku svoju knjigu pošteno sam platila... I zarad toga svega se odrekla... Sve u knjige uložila... Sve na knjige dala... U knjigama trag mog čitanja stoji... Tamo ispodvlačim šta mi je volja... Šta ne takne i tako dalje... Jednom mi je jedna ispodvlačena knjiga netragom nestala... Kao "uteha" stigla je glanc nova knjiga ista... Al to ne beše isto... Moja satarena knjiga moj pečat nosi... Tamo mi komad duše ostao... Nešto sam podvukla u iščitavanju... A sad to više da ponovim ne znam... Al znam koliko me sve to dokusurilo...Kao što vidite meni su knjige draže od bilo kakvog novca... Novac bih mogla dati u zajam, pa i da mi se isti nikad ne vrati ne bi mi teško palo... Al muči me jedno... Nekoliko mojih knjiga dala sam u zajam na čitanje (ne znam sudbinu mojih knjiga)... Zabeleženo stoji na papiru kod koga su i koji naslovi... Ima dosta vremena (da ne kažem i par godina)... I ti neki ljudi ne misle da mi vrate moje knjige... Ako sam za šta vezana - vezana sam za moje knjige... I meni teško padne, ako mi neko knjigu moju izgubi i ukrade... Ako baš neko želi da me dokrajči - neka moje knjige takne i eto... Goreg mi usuda ne treba...Otkrila sam svoj kratkoročni plan... i kao što vidite dala sam sebi u zadatak da... iščitam još 6 knjiga... iz te nežno roze kolekcije... Toplo preporučujem... A tek sam pročitala jednu (meni najdražu)...Kraj iščitavanje ove nežno roze kolekcije, jeste rezervisan za tri knjige pod naslovom "Ljubavna mašina" - 1(Amanda), 2 (Megi), 3 (Džudit)... Dok sve iščitam i leto će odzvoniti svoje lepo vreme... te sve prohujale trenutke... Vidimo se dogodine...A kad završim sa iščitavanjem danas započete knjige, prelazim na naslov "Igra slave" 1 i 2... U pitanju su dve knjige... Važno je lepo isplanirati slobodno vreme i ispunti ga iščitavanjem knjiga... Jer to je prva liga...Završila sam čitanje onog romana "Sunce i Senka"... Sada iz ove roze kolekcije dođe na red i drugi naslov "Heartwood" - srž, srce, najtvrđi deo stabla... Ovog leta reših da sebe opet častim iz moje biblioteke ljubavnih romana... koji se pojaviše na našem tržištu 1988-e... Neverovatne životne slikovite priče...Zagnjurim poput podmornice u sopstvene misli... Nije to neočekivano... Nije ni bez razmišljanja... Bez uzdaha preuzimam taj rizik... Krećem se graciozno... Sve odiše elegancijom i mirnoćom... Šta može uzdrmati moje sopstvene misli???... Odlažem tok misli, samo dok očešljam kosu... Prikupljam hrabrost - da još nešto napišem... Teško to postižem... Kažu mi da je lakše ako odustanem... Upoznajem sopstvene misli... Treba mi doza neopisive sigurnosti...(jedan pasus)..."Tada sam shvatila da je život iracionalan, i, da ako ima pravde, ona je slučajna. Bila sam oduševljena kada sam našla knjige engleskih filozofa koje su zagovarale istu ideju. Bilo mi je nekako očigledno, tako jasno, da na svetu nema Boga. To je sve objašnjavalo. To je bila jedina uverljiva priča"..."Sada vidim da to nije tako. Oni imaju dar. Oni koji prihvataju život kakvim jeste - oni su slobodni. Mi ostali nosimo svoje emocije kao tegove..."...