БОЛ ОД ЈУЧЕ...

Данас сам у појединостима 

сасвим ближе мерењима доброте,

него мрењима од бола јуче,

па тако нема више оног

пулсирања и болног врења

унутар мене...

Интензитет болног осећања 

од јуче, опет данас осмишљава

и обликује ово последње

октобарско предвечерје, а

ја у писању застанем, 

тек да оживим на тренутак 

сав тај тежак бол од јуче...

Селективно сада испијам ову

шољицу топле кафе,

лежећи у кревету са тек мало бола,

уносећи делове прејаког бола

од јуче и опет осмишљавам

слику Човека - ту суштинску

одлику локализовану у

пространству овом...

И тако, презнојићу се изнутра,

чак три пута и биће то моја

сажета борба са болом од јуче,

а полет мог садашњег певања

онеспокојиће подземне сенке...

Дакле, позивам се на бол од јуче,

као на Завет, који ће прерасти у

прецизно осликавање мог

унутрашњег усмеравања, да

појачам степен своје издржљивости

и надумне снаге, пред данашње 

вишње помиловање...

REALNOST PREPUNJENA BOLOM...

Jedino šta sutra može da me ujede jesu ljudi...Ja sam posle jutrašnjeg izgovranja svih onih silnih afirmacija ipak odlučila da sve one papiriće odložim u ormar među uredno posložene časopise i knjige... tako sam i učinila... mogu nekome ko više u sve to veruje da poklonim... meni ne trebaju... čovek može biti pozitivan, originalan i samo svoj i bez tih papirića i afirmacija... stvarnost je nešto sasvim drugačija..."NE GUBI SVOJE VREME NA OBJAŠNJENJA. LJUDI ĆE SAMO ČUTI ONO ŠTO ONI ŽELE DA ČUJU"..."PONEKAD JE POTREBNO DA ZABORAVIM NEKE LJUDE IZ MOJE PROŠLOSTI IZ JEDNOG JEDNOSTAVNOG RAZLOGA: ONI VIŠE NE PRIPADAJU MOJOJ BUDUĆNOSTI"..."ŠTO VIŠE POKAZUJEM SVOJA ISKRENA OSEĆANJA, SVE VIŠE LJUDI PRONALAZI NAČINA DA ME POVREDE"...Nalik valu morima života broditi, isto je što i svoju oslobođenu reč u sebi roditi i tako sebe opet iznova preporoditi...Ipak, neke bivše sretne senke i nisu više neoborive kao stene...Ja se mičem iz svake priče, pa tako stihovima hladne glave izdržim sve zimske prohladne dane...Nekima i raspoloženje padne u posivele jesenje dane...Rečima svaki put iznova nići, isto je što i na najvišu planinu stići...Kad u čoveku reči nesta, kao da sve kosmičke lepote opet negde presta...Od njihovog lošeg daha, dobili smo mnoštvo straha...Ono što se zaista neizmerno voli, ne bi smelo nikad toliko da boli...Klizave staze izrodile su nove patnje, nove faze ali i prepoznatljive fraze...Veoma plačno odgonetnuli smo sve ono doista značajno i tačno...Njihovo zvučno i bučno, nama je ipak mučno!!!U bezbrojnoj nesavladljivosti svih svojih današnjih unutrašnjih atoma, kao da sam oči otvorila kroz nove 3 pesme, kroz koje beskonačnost svih tih tišina, otvore opet reči nove za sva prostranstva Galaksija...Odsustvo ironije i brzopletog prihvatanja svakog privida, u prekoračenju preko nerazboritosti, kukavičluka i neumerenosti, jednog dana...Jedan od razloga - zašto je ćutanje dragoceno, mogao bi biti i taj, što kroz ćutanje zasigurno nagomilavamo sav energetski višak onoga što smo hteli izreći, a nismo, a što ćemo već prvom pravom i zgodnom prilikom nekad i negde reći, pa tada mudro utrostručiti sav taj energetski višak, što iz nas kroz ovaploćenu misao kad tad ko struja nevidljivo poteče i ispolji se bljeskom svoga svetla, u vidu svih tih silnih teorema, razlomaka, brojeva, slova i geometrijski preciznih šablona... Zaključak: ćutanje je visoka matematika...Na najuzvišeniji pijedestal počasno ću staviti ništa drugo do Njegovo Veličanstvo UM... UM je izvor i carstvo Života... Iz UMa prosijava svemudrost, sveznanje i svelepota... Kvalitet jednog UMa srazmerno je proporcionalan kvantitetu UMno izrečenih reči i slova... Unutar UMa svaka neuronska UMna iskra diše punim UMom... UM vazda UMe sve da razUMe... Tu se podrazUMeva i dodaje pokretačka snaga kosmičke energije, što na razUMevanje i shvatanje UM podstiče... I da li je ovim razmišljanjem dokonim, misterija UMa samo blago načeta i tek započeta???...Hodanje po beskraju svemira, jeste jedan od načina moje trenutne meditacije... Da li sam time samo dotakla to velikodušno ispostavljeno saznanje???... Razmišljam šta na ovu temu dalje da složeno kažem... Mislim da je temelj upravo sada postavljene teoreme nekako klizav i klimav... A da teoretišem na sebi svojstven teoretski način - umem li???... Moj mozak neprekdino radi, nevažno od toga da li ja saopštavam isključivo lepe, tačne i proverene stvari... Za najlepše duhovne stvari priznajem samo one koje su u meni probudile i izazvale najnežnija čovečna osećanja... I dok hodam svemirskim beskrajem, razvijam vedrinu tog novo svetlećeg zvezdanog sazvežđa i to je još jedna moja trenutna inspiracija i imaginacija, uživancija i zanimacija...I uvek mi količinu dodatnog stvaralačkog podsticaja, uvek doliju ovakvi, malo pre opisani, koji me u principu nisu baš mnogo dotakli... No, ja više volim da gledam kroz teleskop, nego kroz mikroskop... Moć preživljavanja i opstanka postignuće samo onaj čovek, koji sva svoja neznanja nadopunjuje novim saznanjima... Ja se doista divim strpljivosti muzejskih eksponata... Moj pogled na ovaj svet jeste neverovatno ćutljiv, a sva ta zapitanost u nedogled upravo stvara nedvosmislen životni poredak... I moj napredak i danas vidno zabeležen i kako kriva pokazuje u osetnom je porastu... Moj napredak u pozitivnom smeru sve više narasta... I ja u nešto sasvim bolje prerastam i izrastam... Ja maštam i sanjam...Moja sadašnja velikodušnost, trebala bi da ima nekog mnogo snažnijeg pozitivnog odjeka, no plašim se da neki ne bi mogli da prihvate tu moju prosutu velikodušnu pozitivnu količinu kamenčića... Mislim da na moju velikodušnost, neki ljudi naprosto uvek uzvrate kontrom, pa me tako pogode svojom rečju ko stenčugom... Da, desio se mali ispad, ali me stenčuga blago okrznula... No, u meni se i dalje stvaraju iskričave velikodušne pozitivne ideje najlepših ispranih rečnih kamenčića... Zdušno priznajem - malo je velikodušnih ljudi i to jeste zacelo stravičan bilans na našoj sve više ugroženoj Plavoj Planeti...posvećeno tebi drsko i neotesano stvorenje, ali samo ako se prepoznaš...

Šta ako su sve ljudske rane, 

samo opet njihovom nemom

nemilosrdnošću pomilovane

i u ove oktobarske dane...

GLAS, A NE EHO...

"VOLI sopstveno Ja dovoljno onoliko da budeš kadra-sposobna-hrabra udaljiti svoje Ja od svega onoga za šta pouzdno znaš da nije dobro za tebe"..."Budi glas, a ne eho"...Čovek sve može samo jedno ne - da napusti svoje Ja...Kad čovek uspostavi najčvršću konekciju sa svojim unutrašnjim Ja, sve manje za sve ostalo mari i ima šta da im kaže ili pokaže...Ovu zdravicu iskapih u ime Helija boga Sunca i Merkura koji nas obasipa mirom i prosperitetom prenoseći nam poruke svih divota i u ime Minerve Misli te boginje mudrosti i umetnosti... Hura...A u nedelju u prirodu Ja ću opet poć...Ako je hrana sve, još više je i piće sve...Ljudima ne treba biti Učitelj... Ljude treba naterati da sami misle i razmisle..."RADITE ŠTO VIŠE UPRAVO SAMO ONO ŠTO VAS ČINI PRESREĆNIM"...Znate li u čemu je tolika čar Umetnosti - to što je tamo skoro sve Lepota... tamo je sve lepo...Ja volim Poeziju... i stoga prizivam okean dobrih pesama da zažubore iz mene sa lakoćom ko nekada...Kad bi samo znali do kojih granica Kosmosa, Poezija preuozbilji i otrezni čoveka i vi biste pisali Poeziju uz blagonaklonost svih 9 muza...Bavljene poezijom je pitomije i staloženije bar što se mog senzibiliteta tiče, dok slikanje čoveka povuče u neki vrtlog i mnogo se surovije poigra sa životom... i kao da pesnik lakše iskontroliše reč svoju, nego što slikar uspe umiriti kist svoj... a kod pesnika i tišina peva, dok kod slikara boja često zanoveta...Jučerašnji talas dosade koji me je zapljusnuo tek neosetno i blago, doneo je ovaj predivan dan prepun svetlosti i energije - doneo mi je Reč moju malu i Slobodu... i Pesmu...Na svetu još uvek postoje imena koja u mom omalenom biću izazivaju takav smeh...Niko ne zna bolje ugoditi našem vlastitom Ja, nego što to znamo mi sami...Današnji svet je upravo takav da nam ne pruža drugu alternativu, nego do slatkog ludila...Оno što sam spoznala u proteklih 8 dana  te 2015-e jeste da mene bogovi nisu sazdali za slikarstvo, već za Poeziju... i na tom mom zakržljalom poetičnom daru besprekorno im HVALA... no sada 2016-e spoznajem da me bogovi sazdaše za kuvanje i mešenje... poezija mi izmače... za mesec zamače... Ako se čovečanstvu sve danas svelo na puku iluziju, onda smo doista kao ljudi i uništeni prilično...U rečima ma koje pesme, pronalazim one kristale svežine i taj procvat melodije pesničke cele..."Muzičari prave od nota što mogu, a Žosken de Prea (1450-1521) što hoće"."Ko ne stvara na osećanjima, taj u svojim delima peva neiskreno"-Gijom de Mašo (1300-1377)...Kad mi se razveže moja odavno zavezana misao, počnem da sipam ko iz rukava reči i da pišem pesme, od kojih svi pobesne...Ljudi danas mnogo baljezgare, zato jeste bolje ćutati nego sa ljudima o svemu i svačemu balegariti, tj. baljezgariti ili u prevodu na reči naše: srati do koske...Počesto mi biva veoma žao, kad vidim o čemu sve ljudi najčešće maštaju ili sanjaju...Ko dugo živi sam, on i umre sam...Lepotu današnjeg stiha sigurno neću pokvariti, a ni umanjiti, ako kažem da okolo nas hodaju i šetaju idoti svih profila, pa i bednici, a sa ludacima ćemo već nekako lakše...Mudrost jednog čoveka počiva u njegovoj žilavoj istrajnosti i nadčovečanskoj upornoj snazi, da se neprikosnoveno, nepokolebljivo i doživotno, drži isključivo i jedino svoga vlastitoga mišljenja i samosaznanja... jer "mudar čovek se drži sopstvenog mišljenja"....Niko vas ne može dovoljno obrazovati koliko vam je kroz život neophodno... Zato knjige u šake i obrazujte se sami...Lepo je pokatkad kada nam i neko drugi priredi hranu... No, ja najviše volim sama da odaberem svoju harnu... A reči i premudre misli su takođe moja hrana... I treba poći u lov na neku pokrupniju reč ili mudrost... U pomoć pozivam pse dobre tragače... I da se reč ne bi zabola poput bodeža u telo, pokušaću da budem malo pitomija, osmišljavajući i ovo sadašnje delo... Ostajem dosledna u nameri da rečima ovim ne pričinim ni udarac mali... I otkriću vam zašto sam ja uspešan lažljivac među psima tragačima... Pa, zato što nanjušim još lažljivca većeg od sebe sama... I zar to nije što bi mladež rekla: "strava"...A kad pogledam, s kraja na kraj, ma ne vidim ništa, osim sav taj beskraj...Postoji takvo beskrajno prostranstvo skrito između redova književno lepih i dobrih knjiga, pa ću stoga svaki trenutak preostalog mi sveta i veka, utrošiti da ih što više pročitam... i samo da čitam i ništa više... i tako sve dok ima daha u meni i dok dišem... i pokatkad nešto dopišem il prepišem... dok pišem... i ništa više...I mirno zaklapam stranica 900... Priča prepričan i ispričana... Bravo... Ono što mi preostaje jeste da u naredna 4 dana prekucam i 4 preostala nastavka... Od sutra slede nastavci 21, 22, 23 i 24... No, ne više od nastavka dnevno...Kada naša duša izgubi vedrinu, polet i samopouzdanje, siguran je pokazatelj da nas je zahvatio proces psihičkog starenja i zastarevanja...Neka neka nova iskra odbljesne nekom novom originalnom idejom, koja će biti povoljna po mene...Ja sam završila i 23-i nastavak priče... I upravo započeh 24-i poslednji nastavak velike priče o naučniku neverovatne pojave i još neverovatnijeg mentalnog i duhovnog sklopa... I tako se završava ovaj ciklus našeg pričanja i razgovaranja s one strane jave...Moj dan zaista jeste brilijantan i sjaji poput tog dragog kamena... Kako delo od 900 stranica privodim kraju, priznajem taj stvaralački umor... Ne žalim se, samo me malo ukočio vrat od silnog pisanja i prekucavanja rukopisa... A, ko je osetio jednom čari i lepote svega toga - zna da su to slatke porođajne muke... Istrajaću još 70 stranica, a onda ću se nekim manje unosnim radovim odmoriti i obnoviti, za neke nove projekte...Napisala sam i 22-i nastavak priče... A posle ručka, napisaću i 23-i... Ostade mi još svega 70 stranica neprocenljivog materijala, i zbivanja posle 1944...Svaka naučna teorija ma koliko bila ispravna, istinita i tačna, ništa je i bezvredna je, ukoliko doslovce ne može u praksi zadobiti i naći svoju praktičnu primenu...''Ако хоћеш нешто рећи, прво провери ко ће те слушати''...''ДОБРИ имају МИРА, само док се то ЗЛИМА свиђа''...''Kad bujice zimi udare,drvece sto se svija grane ocuva,a sto se opre,s korenom se izvadi...Za coveka je ponajvisa cast kad svako znanje pamet kiti njegovu...Lepota je i drugu mudru cuti rec...Istina je svagda uspravna...Bezumlje coveka od svih jada jad je najveci...Od svega blaga razum je najbolje,a luda pamet ponajveci jad...Najveca je slast od mudra savetnika savet primati...Najlepsa zla su ona sto su najkraca''.''I, tako, bez pića, igraću, do smrti, skokom, sretnih, pijanih bića...''.''Oh, ta ja sam covek... Oh dajte meni samo jednu saku zraka i malo bele jutarnje rose ostalo vam na cast. Oh ja sam zeljan zraka. I mleka. I bele jutarnje rose... Ja sam se smejao u krvi do kolena...''.Molitve Starca Amvrosija Lazarisa: ''... Cuvaj me Boze i od ljudskog zla... Dodji Gospode pomozi mi... Dodji Bogorodice da mi pomognes da se popravim...''.Novomucenica Marija Gacinska: ''Covek mora da se nauci pokajanju i da pokaze njegove plodove. Ili, pak, da nosi ovaj duhovni krst ('depresija je duhovni krst'), sa poniznoscu, blagoscu, pokajanjem i velikom blagodarnoscu Gospodu, secajuci se da Gospod nosenje takvog krsta smatra plodom pokajanja...''.'' 'Ziveci radi drugih, - pisao je sv. Nikolaj Srpski, - mi se ne odricemo od svog sopstvenog zivota, vec naprotiv, sirimo njegove granice... U covekovom zivotu onoliko je radosti, koliko on pokazuje ljubavi i brige prema drugima''.''... Talanat da se sa blagodarnoscu prima kritika - retka je dragocenost... Jer nasem samoljublju je kudikamo simpaticniji laskavac od onoga koji govori o nama neprijatnu istinu''.'' 'Ko je u svojoj ljubavi, - pisao je sveti Jefrem Sirin, - ravnodusan prema nedostacima voljenoga, taj mrzi, samo toga nije svestan''.'' 'Ujediniti se sa svima moguce je samo u priznanju zajednicke krivice, odgovornosti i bola. I to ce biti radost', - pisao je Dostojevski. Najdublja veza i bliskost ljudi, stice se putem oprastanja jedan drugom, jer je to bliskost u Hristu Koji oprasta svima nama''.''To sto kod drugih kritikujemo, vrlo cesto nije istina... Ljudi uvek kod drugih vide sta ne valja... Samo Bog vidi srca ljudi, a mi vidimo ono spoljasnje. Zato, ne smemo da sudimo''.''... da imamo strpljenja kada vidimo nesto sto nam se ne svidja; da ne vicemo odmah vec da budemo blagi, ljubazni. Da budemo ljudi, kao sto je govorio blazenopocivsi Patrijarh Pavle. Pokusajmo da cinimo dobro cak i ljudima koji nam nisu simpaticni; potrudimo se da u njima vidimo sliku Hristovu po kojoj su sazdani svi ljudi''.''Za danasnjeg coveka je najteze poslusanje. Savremeni covek misli da je centar sveta. A u stvari je Bog centar sveta i treba da se potcinimo Bogu''.''Bog ima puno puteva za nas, ali mi vec imamo svoj program. Ljudi ne shvataju da prvo treba da traze Boziju volju, jer nas Bog bolje poznaje nego mi sami sebe; Bog nas voli. Nemojmo se plasiti da trazimo Boziju volju misleci da nam se nece dopasti, svideti, da cemo se razocarati''.''A sta je to duhovnost? Duhovnosti bez Duha Svetoga ne moze biti. A gde je Duh Sveti? Samo u Crkvi''.''Aton je akumulator duhovne energije''.'Nema u svetu sirocica. To je najveca sreca naseg zemaljskog zivota... Sve nas je usvojila kod Krsta Sina Svojega Presveta Bogorodica''.''Nije srecan onaj koji ima ono sto zeli, vec je srecan onaj koji ne zali za onim sto nema!''.''Jedan od Svetih Otaca je rekao: 'Vise volim one koji su gresili pa se pokajali, nego one koji nisu gresili pa se ponose' ''.Starac Amvrosije Lazaris: ''Zivot je jedna otvorena pucina gde se smenjuju mirno i uzburkano more. Mnoge su nevolje i iskusenja. Ne trazite samo radost. Svetitelji su prosli kroz oganj. Svako ce proci kroz vatru da bi usao u Raj. Kada odes u pekaru trazis dobro pecen hleb a ne testo. Tako isto i u Raj ulazi 'pecen' covek''.Starac Amvrosije Lazaris: ''Bogorodica drzi pola nebeskog svoda i sluze joj andjeli i naredjuje im. I jedan list da podignes i bilo sta uradis za Bogorodicu, Gospod ce te nagraditi. Pravedan je Gospod!... Svetitelji su toliko toga propatili! Nemojte se zaliti''.Starac Amvrosije Lazaris: ''Bog je bezgranican. Bog jednim milovanjem isparvlja sve... Kada zgresimo nas andjeo cuvar odlazi, udaljuje se od nas tuzan. Ali sa jednim 'oprosti' koje dolazi iz dubine duse, vraca nam se''.'' 'Oce kada ce biti kraj sveta?'... Odgovorio mi je: 'Znas kada ce biti kraj sveta? Kada ne bude vise puta od jednog suseda ka drugom'. To znaci: kada iscezne ljubav. Bombe nece doneti kraj svetu: one su plod mrznje medju ljudima... No kada ljubav iscezne, doci ce kraj sveta''.''Bogu ostavimo vreme kada ce da prekine sa nevoljama, a sami se samo molimo, zivimo blagocestivo, zato sto je nasa stvar - da se okrenemo ka dobrodetelji, a prestanak nevolja - to je Bozja stvar... Bog je mocan da prekrati sve nevolje, no dok ne uvidi potpuno obracanje, ne prekracuje zalosti''...

ISPOD KOSMIČKOG SAČA...

Na ladici večeras kraj uzglavlja imam ceduljice sa afirmacijama... olovku... započetu knjigu "Mitologije" i ako kosmički kuvar bude darežljiv da mi podari nekoliko stihova... ili pesmu... ili više pesama... kao u dobra stara vremena kad se pisalo bez prestnaka...Toliko bedim u igranju šaha protiv kompjutera da ću još umisliti da sam šahovski velemajstor...Umorna sam od dosada...Ja imam veliku volju za crtanjem-slikanjem iako su mi crteži sigurno smešni... a šta bih radila u ovom svetu da mi nije malo toga... nešto mog ličnog pretrpljenog dubokog bola, koga isterujem uspešno...NIKAD NE ODUSTAJ OD SVOJE SOPSTVENE SLOBODE, KAO NI OD SVOGA VLASTITOG JA...Dok nas drugi poučavaju kako se oko nas odviajaju i dešavaju neka tobož čuda... Ja samo znam jedno - oko mene se dešava najdivniji Život..."Lep Život započinje sa najlepšim mislima"..."Danas je prvi dan kojim započinje ostatak mog Života. Vreme je za mene da živim moj Život na način na koji Ja želim, a ne da živim nečiju drugačiju-tuđu verziju"...U moru potreba biti sa ovim ili onim, Ja upravo živim svoje najdublje biće... Ja živim sa svojim Ja u najlepšoj harmoniji ikada...Da nije ovde opcije po nazivom "Na današnji dan", Ja naprosto ne bih imala dokaz, a ni pouzdaniji pokazatelj kako je to umelo da se ispolji i moje "savršenstvo" ovo jedno malo...Uspevala sam najviše da stvorim i ostvarim, pa i napišem, kada sam sve manje pratila, čitala i gledala šta to dugi rade ili kome rade... tako da opet moram i trebam započeti samo tako - zagledana u svoje unutrašnje biće koje volim najviše na svetu... obožavam svoje JA...A sad Vama ostavljam kao i uvek - izanalizirajte me što preciznije, tačnije i što bolje... Ja sam svoj ciklus sa velikim uspehom završila...Pokošeno seno, postane o jeseni apsolutno nemo...Reč ko zamah krila tišinama kroz dalekosežnost krug svog plavog prostranstva odsanja i vešto se spusti na drveća granje, među hrpe lišća trula, i tako u bezizmernom trenu pusti kiše ko vesnike jeseni pozne, da ćutanje bljesne tišinom sličnog plavog dima, tu gde reč tišine smerno u sve nove redove stihova stupa, kad bude sve to pod nazivom "Stihovi pored srca"...Nađem u stihu retke preživele osećajne tišine, kroz sve te kosmičke sile ko beskonačne daljine i beskrajne zvezdaste divljine, tu gde Mesec žuti ćuti, i sa svojim tamnim stranama ko sa strašnim ranama, Sunce zorom pre svitanja probudi i muzikom svoje tugaljive pesme razbudi...Taj zvuk tišine iskre kosmičke ukopčava i tajnu Suštine nesagledljivom mišlju otkopčava, da tako najsitnije deliće atoma tišine, zračnim stihom iznova u knjigu prikopča...U prisustvu suštine, čovek neprekidno hoće strah sumnje da stihom nadjača i kroz tišine bez prestanka porekne i reči porazno izgovorene i dok stihom pušta neme dubine da ćutke ispare pred neumitnošću kobne kosmičke mere, čaša od prašnjava blata, tišinom tišina, muziku hučnih voda kroz čangrljanje iz večnosti pred senkom nesaglednom, rasplače, a da ne pogodi nikakve rime...U samo dve svačije suze stane Kosmos celi...Svileni svemir ljudskog srca, sa bisernim suzama Meseca, huči daljinama muzikom zlatostrune harfe i stih ko nebrušeni safir plavi u tom srcu gospodstveno u duši kosmičkog praska jezgrom njegovim i gospodari...Žuto lišće bez zvuka, tužno obrise zlatnog praha u svodove zračno plave tek najlepše hodnicima truleži puštanjem dogega, u tren nesročenog stiha i perfidnog trika...U veliku zavetrinu, kao u kašljucava pluća, svoj trofej jutro kišom blata u kapi male magle iz slave davne rečima sputa, u traženju ravnodušne srebrne tišine, tu gde pomrčina komade svoga brisanja, mirno sažaljeva nad horizontom što svetli u krupnoj praznini neumorno plave lave, kao nemi mesec kroz harmoniju lagane punoće...Taj pokunejni mislilac pod fenejrom u vidnom nevidnom grču nad razmišljanjem uzdržano vazda ćuti i sam potonuo pod težinom svih svojih misli i ćudi u noći tamnoj, a tupa zvonjava metalnih novčića na trenutke prolama njegove mrtve stomačne tišine, kao žubor želudačne kiseline i bol što ga nagoni na povraćanje ali ono stvarno kada se nakupi višak vode u ustima i nije ni slutio da će doista povraćati sinoć i to večeru poslednju od sinoć, sad rečeno pre tačno 14 do 15 sati, oljušten od hladnog preznojavanja i oblivanja usled unutrašnejg stanja svoga trbuha, ali sa potmulim naznakama i večeras da povraćanja može biti opet noćas, a on zalud sebe naliva čajem od silne mente... Skupio se želudac u lešnik, dal od današnje pretrpljene gladi ili umora visokoga ranga, gladi ili nekog sasmim trećeg nepoznatog sranja...Ja se iz hobija svojim rečima igram, ali strogo vodim računa da moje reči budu tamo gde i treba - na svom malom mestu...I zaista u ljudskoj prirodi, postoje takve neslućene pozitivne mogućnosti, samo ih treba samospoznati i samoispoljiti... i zbog toga se ne treba onespokojiti... i treba ih za početak na hartiju rasprostreti... i time se bar na neko vreme zadovoljiti... A onda ih sve umnogostručiti... Itd... Mirna i dobra noć - neka se na zemlju sruči...Samo ono što je realno ima i smisla...Moja prava mera ogleda se u tome da tačno znam granicu do koje treba da idem i kojoj treba da stremim... A isto je i sa ciljevima koje postavljam sebi... Moji ciljevi su tačno definisani i unapred određeni... Ja svoje ciljeve dosežem i sve sa lakoćom postižem... Ja sve stižem...Moj najveći luksuz jeste dobrota...Treba dobro uočiti razliku između korisnog saveta i pogrešnog saveta...Uspeh je vaspitati i disciplinovati nekoga bez upotrebe sile i batina...Ledena doba su nas naučila i naučiće nas da više cenimo i poštujemo Sunce...Snaga jednog uma, počiva u njegovom jedinstvu, njegovoj jedinstvenosti i njegovoj harmoniji... Jer "snaga je u jedinstvu"...U igri života, a morate se složiti sa mojim tvrđenjem - da je život igra i da je igra život... Dakle, u igri života treba menjati taktiku i pravila igre - pravila života... Zato "budite spremni da promenite način na koji igrate"...Na neuspeh su uvek bili osuđeni svi oni ljudi, koji nikada ništa nisu isplanirali... Jer ako "ne planirate, planirate neuspeh"...U životu mogu jedino uživati samo oni, koji sa sobom neizostavno nose svu lepotu neponovljivih trenutaka prošlosti, a to su ništa drugo da naše uspomene, koje u sadašnjem trenutku iskaču iz uma, putem naših prisećanja i lepih sećanja, kojih kad sve zbrojimo matematički ima velika tona... Pa, stoga: "Upotrebite sećanja kako biste više uživali u životu"...I sve što napisah ili što sam napisala ili što ću napisati... Napisah, napisala sam i napisaću na svoj način... A baš mi se čini da sam onomad nešto ovako slično rekla... Ili mi se samo učinilo???... Znam - istu pesmu slušam i isto mesto prepoznajem i isto vreme evociram... A možda malko i provociram...Ja sam od onih vrlo retkih sorti... Okupirana sam, da doslovce ne kažem - preokupirana sam i bavim se isključivo svojim malim rabotama... Istražujem svoje sopstvene mane, pošto vrline više nisu u mom posedu... A tako mi preosatne sve manje vremena, gotovo ništa vremena, da se bavim vrlinama drugih ljudi, pošto oni više ne poseduju mane... No, kao što se iz mog pisanja već nazire: predmet mog istarživanja su moje sopstvene (vlastite) mane... I knjiga mudrosti ovako reče: "ONAJ KOJI VIDI SOPSTVENE MANE JE ISUVIŠE ZAUZET DA BI VIDEO MANE DRUGIH LJUDI"..."Čovek se ne ceni po onome što kaže, već po tome šta čini"...Neverovatno učinkovit radni dan... Napisala sam i 21-i nastavak priče... I prezahvalna sam na svemu tome... Sada sam u plusu za čak 2 priče... Ujutru ću objaviti 20-u, a popodne ću napisati i 22-u, a možda i 23-u... Do završetka priče ostalo je još 105 strana..."Neprekidan naučni rad umara naš moždani apart i time slabi i njegovu intuiciju, glavni izvor stvaralaštva, dok ga povremeni prekidi posla osvežavaju. To je činio i moj kolega Mihailo Petrović baveći se ribarstvom. Taj njegov sporedni posao bio je koristan. Važno je ta dva poziva ne raditi u isti mah, već alternativno. Koristio sam lulu i duvan za osvežavanje moždanog aparata"-Milutin Milanković...I kako olako i brzo prođoše i septembar, a evo i oktobar... I nisam se brinula šta ću i kako ću, a evo preživeh veoma udobno i veoma radno... I kao da se desiše ti presudni momenti, kada iz dobro odmornih moždanih vijuga, i iz celokupnog moždanog aparata, krenuše opet stvaralačke iskre intuicije moje male... A Vi mi baš danas razotkriste tu misteriju, da je intuicija upravo glavni izvor stvaralaštva... I da prosto mora da se načini prekid i predah, jer je tako potrebno osvežiti moždani aparat... I ja jedva čekam da završim za par dana ovu veliku priču o Vama, a onda ću da se odmaram uz neki alternativni rad... Možda ko Vaš pajtaš Mika odem u ribolov... A šta ako pripalim lulu duvana, pa tako oživim moždanu aparaturu moju malu???... Tako ste i Vi radili...Ko rano rani, dve priče ugrabi... Ona 19-a od juče već je tu i može da se čita... A 20-a jubilarna počinje polagano da se ispisuje i stvara upravo sada...''Prilagodjeni otudjenju unapred su izgubili, a neprilagodjeni ce izgubiti tek na kraju''.''Ko trazi, ne nalazi, no ko ne trazi, biva nadjen''.''Bolje zivi golub na krovu nego zrgceni polumrtvi vrabac u ruci''.

Umesto tuđica možemo i trebalo bi da koristimo neke svoje reči... Tako sledeće reči smenimo i zamenimo:

umesto bukvalno neka piše doslovce ili doslovno...

umesto izvinjenja napišimo oproštaj...

mesto interesantno recimo zanimljivo...

mesto komšija recimo sused...

mesto momenat reci trenutak...

mesto prenebregla kažimo zanemarila...

umesto supersonični kažimo nadzvučni...

umesto upražnjava recimo bavi se...

Da poslušamo savet premudrih... A oni upravo iznose koje su 3 ključne stvari neophodne za ostvarenje uspeha u životu... Verovali ili ne, ove 3:

1. da niste beskičmenjak

2. da znate za jadac i

3. da se laktate kroz život.

Pa, umete li sve ovo???...

Ja mogu sve što hoću...

Ja mogu sve što želim...

Ja mogu sve što znam...

Ja mogu sve što još ne znam...

Ja mogu...

U samoposmatranju 

tražim 

odbeglu misao 

još od jutra... 

ima težina... 

a nema težinu... 

misao moja...

Idem kroz poezije zgasle svoje...

odbegla od današnje čame...

da misao pod Sunce stane...

da sutrašnje jutro divno svane...

SA POVRATKOM...

Ako se po sadašnjem trenutku blago nazire budućnost... onda sam presrećna, jer mi neće nedostajati lepa misao i dobra pesma...

Ko zakuca dva puta na ista zatvorena vrata, taj je, pardon - budala... Ja kucam samo na otvorena vrata...Tendencija je u porastu promenljivih slatkih smicalica - gde nema više povratka starim stvarima, starim prijateljima, starim ljubavima, starim pravilima...Sve što nije kazano nekim književno umetničkim stilom, ja nisam u stanju da pročitam... sve što nije pokazano srcem, ja nisam u stanju da pravilno razumem... srce je stil i stil je srce duše jednog ljudskog bića...Bojice kojima bojimo najlepše fraktale naših vlastitih života moraju biti dovoljno oštre, što će nam omogućiti i lepotu i lakoću završetka započetog crteža Života...Ako pomislite da sam počela razmišljati drugačije ne čudite se, to zavisi od šampona kojim ću početi da perem kosu... kupila sam danas muški šampon i to sportski... rekli su mi jednom da je to izvrsno za pranje ženske masne kose od čega ja inače "patim"... pa da probam... a mirisaću oštro i jako...Da bi se žena osetila ženom ne treba joj brak, a ni mrak... treba joj partner veoma šarmantno opasan i intelektualno mnogo jak...Postoje tako zvani muškarci koji su brutalno glupi u srži i korenu truli i nepromenjeno lenji...Najbitnija stavka vašeg srca i celog unutrašnjeg bića jeste da ga nikad ne prevarite... da ga ne varate... da ga ne izneverite... Ja svoje srce volim... Ja svoje srce sledim... Ja svoje srce ne zavaravam... Ja svoje srce puštam da harmonično kuca u ritmu harmonije Života...Nudiće vam ljudi često kašike gorkog meda, no vi izaberite samo kašiku slatkog meda...Pazite, neki muškarci kradu srca od otmenih dama, da bi ga na kraju poklonili siroticama...U zdravom voću zdrav crv...Ja čistim svoj Život... Ja volim da sve blista i sija... Ja volim da je sve uredno i skladno... harmonično...Zašto je važno da promenimo svoje puteve i navike loše... zato što starim nepromenjenim putevima nigde nećemo stići... Ja se menjam upravo SADA na još bolje...Vreme je plave rapsodije, rapsodije, rapsodije, o je, o je...Pesnik pre nego napiše strofu, zna da njegove reči trepere na plavom horizontu ili tamo u gustoj magli daljina... samo treba da ga takne i potakne misao ona prava, još iz dalja, što doskakuta na pesničko ispruženo srce...Staro prolazi da na mesto toga novo dolazi...Za iskrenu radost i sreću još niko nije star...Kad ugledaš da je nečiji karakter loš - shvati taj čovek ne vredi ni groš i šta ti treba još...U stihovima velikog pesništva pronalazim mnoštvo jednostavnih, no predubokih životnih sitnica... one od značaja sitnice kao kad se preplivaju sve nevolje i tuge, u preskoku u novu strofu... i kad pesnika potajno snevesele samo njegove nesaznajne tuge... a pesnik od koga bi se očekivalo išablonirano radosno cvrkutanje stiha, bio bi kao onaj stari voz što bez razloga iskače iz pohabanih šina...Život ne bi smeo postati "stanica tuge"... Ja biram Život pun radosti i duge...Zaploviti treba okeanom svoga unutrašnjeg svetla...Ja sigurno brodim i plovim okeanom svoga unutrašnjeg svetla...U nekim ljudim "pseto spava"...Nemoj te se nikad zaljubiti u ljude koji vole i druge žene, jer to će biti onaj mlin Života što vas brzo samelje...Ja upravo sada želim da napišem jednu smislenu pesmu...Samo je smrt dosadna... Život nikada ne može da bude dosadan i ne sme biti dosadan...Ja želim da pišem poeziju... rastužilo bi me ako moji fraktali pokazuju da sam ja antitalenat za poeziju... i baš bih voela da znam nešto više o mojim fraktalima... sigurno ima i nešto vredno u njima... tumači fraktala - javite se...U životu nam nisu potrebni "ljubavnici sa dna"... U životu nam je jedino potrebna iskrena i čista Ljubav... Iskrena i čista Ljubavi širim ruke ka svom tvom izobilju najdivnijeg Života...A kad se radujete nije na odmet obratiti malo pažnje - kome to vaša radost doista smeta...Postoji vreme i vremena... svako ima svoj trenutak probuđenja i buđenja... Ovo je moj trenutak i ja sa lakoćom koračam kroz svoje vreme...Ono što me nije jutros omelo jeste nestanak vode... ja sam svoje rezerve imala u bokalu, pa sam uspešno oprala zube... doduše jedino mašina nije svoje pranje privela kraju - no nastaviće čim voda stigne...Svako veče izvučem po 3 kartice sa iskucanim afirmacijama i negde u proseku oko 9 afirmacija izgovorim glasno... izvlačim ih nasumično... i tako sam sinoć, tako sam jutros... i tako dobijem jednu divnu kreativnu energetsku dozu sa mnogo smisla i sa kojom lakoćom upravljam sigurne korake svoje...Još sam Ja radosna danas zbog nečeg jako lepog, pa treba da kažem da imam najbolju zubarku na svetu - nije mi naplatila krpljenje zuba...Reči počesto treba štancovati, tancovati, pa i ispovraćati, bez nekog naročitog reda... Tako, nikad se ne zna, kad može nešto divno, lepo, iz čoveka da propeva-zapeva...Samo su pesnici ono vešto zapisali, što su svi ostali ono nevešto oćutali...Opasan jeste svaki čovek sa oštrim perom, među stisnutim prstima..."Mi možemo postati veliki, čak toliko veliki da nas ne bude moguće oponašati, jedino ako budemo oponašali stare... Pogledate li kakvog velikog majstora, uvek ćete pronaći da se koristio tekovinama svojih prethodnika i da ga je baš to učinilo velikim"-Gete...Samo jedan isečak realne brutalnosti, počesto nadjača do najuzvišenijeg pesničkog bola i jada, sitne taloge i nanose objektivne ironije...Ne želim ništa i odbijam sve što mi se nudi-(moj životni moto)...Ne ispisujem značajno veliku poeziju, već samo jedno malo nadahnuće iščezavajućeg duha tišine...Neka razmišljanja ogrnem ljubičastim plaštom tišine, u vreme rušilačko, u vreme svelo i ugašeno, za dostojanstvo Gospi..."Izraziti ono što osećate nije lak posao. Pravi izraz ne dolazi s neba. Treba tražiti, treba pronaći ono pravo, ono odgovarajuće. Znači rad, glačanje, prepravka, traženje"...Ja sebe prihvatam i volim, ali ja ne mogu za sebe da kažem da sam najbolja... Ja sam dobra i skromna, no to izgleda nije dovoljno... Još od malih nogu, ja sam ukapirala da ovde nije vredno biti dobar i skroman... Oduvek su vredni i najvredniji bili samo oni najbolji... A ja u takve ne spadam... Ja sam dobra i skromna, ali to opet i opet ponavljam nije dovoljno i dosta... Traže se najbolji... A ja tu sebe ne mogu ni u snu da zamislim... No, ja sam dobra i skromna... Ja sam srećna...Ja sam kovač svojih sopstvenih zlatnih pravila i savkoga dana živim u skladu sa tim svojim zlatnim pravilima...Mislim dok živim... Živim dok mislim... Pišem dok mislim i živim... I misleći pišem dok živim... I živeći mislim da živim i živim da mislim... To je moje sveto trojstvo: misliti, pisati i živeti..."Svakoga dana, između izlaza i zalaza Sunca, vidimo nad sobom ili plavetnilo nebeskog svoda ili oblake. I jedno i drugo su proizvodi atmosfere, vazdušnog plašta koji obavija našu Zemlju i štiti je od hladnoće prostora u kojem lebdi. Ulazeći u ovaj prozirni plašt, svetlost Sunca razasipa se po njemu i bojadiše ga plavom bojom koja se osmehuje u rekama, jezerima i morima Zemljinim. Vodena para, uzdignuta Sunčevim zracima u vazdušne visine, stvara obalke koji šaraju ili sasvim pokrivaju nebeski svod. Šta se iza tih obalka ili iza tog plavog svoda skriva, ne vidimo, sem sjajnog Sunca ili bledog meseca kada se i on ukaže na dnevnom nebu. No zato nam svaka vedra noć otkriva kroz nebeski svod široki izgled u dubine prostora. Onda vidmo nebo obasuto bezbrojem sitnih sjajnih zvezda. U to zvezdano nebo upire čovek, od kada živi na Zemlji, svoj pogled da iz te knjige pročita njena tajanstvena slova. A iz toga sricanja razvila se ASTRONOMSKA NAUKA"-Milutin Milanković...U zenici tvog plavetnog oka, ogleda se svelepota plavičastog Bledskog jezera, koje iz tvog pričanja saznajem, okružuju neverovatna zelena brda i bregovi... A voda jezerska baš po mom jusu - kristalna i čista... No ti mi reče, da je toliko hladna da izaziva jezu... Znaš dobro da ne volim hladnu vodu... No, ono što volim jeste vazduh šumski... Tu svežinu osveženu sa milijardama kapljica prozračnih i čistih... A tek što volim šumu i njene šuškave staze od lišća o jeseni... Uživam da pod mojim stopalom, šušti lišće i pucketaju grančice... Taj zvuk razliva se poput melema po mojoj duši i zahvaljujući njemu, doliva se još količine preko potrebne energije iz prirode... I nada se napaja na tim prirodnim izvorima energije u protoku... A veseli um sve više spoznaje svoju bezbrižnost i svoju vrednost...

Ja ne bih da na sebe nabacim životni omot... Ja bih najrađe da imam ŽIVOTNI MOTO... A kako bi moj ŽIVOTNI MOTO mogao sada da glasi???...

Pokušavam da živim u trenutku sadašnjem... 

Ili - tragam za pozitivnim prilikama... 

Ili - naći lepotu u svakom danu... 

Ili - popraviti pokvareno raspoloženje... 

Ili - pronaći nove izvore energije... 

Ili - moja očekivanja su velika i poštena... 

Ili - nakriviću šešir malko u stranu... 

Ili - ostati zaključan u vlastitom unutrašnjem miru...

Ili - dok drugi spavaju, ti budno razmišljaj...

Ili - istražuj vlastite misaone procese...

Ili - osiguraj bedeme sopstvenoga sveta...

Ili - ukljiči mozak i po razumu se strogo rukovodi...

Ili - zadržati malu dozu informacija za sebe...

Ili - budite čudo svog sopstvenog vremena i sveta...

Ili - ..........................................................

Čast predstavlja ono što je časno"...

Poštenje predstavlja ono što je pošteno.

Dobro predstavlja ono što je dobro.

Bitno predstavlja ono što je bitno...

Važno predstavlja ono što je važno...

Sreća predstavlja ono što je srećno...

Lepota predstavlja ono što je lepo...

Zdravlje predstavlja ono što je zdravo...

Život predstavlja ono što je živo...

Vera predstavlja ono što je verno...

Snaga predstavlja ono što je snažno...

Istina predstavlja ono što je istinito...

Muzika predstavlja ono što je muzikalno...

Moć predstavlja ono što je moćno...

Pamet predstavlja ono što je pametno...

Zlato predstavlja ono što je zlatno...

Sunce predstavlja ono što je osunčano...

Igra predstavlja ono što je razigrano-razdragano...

I tako dalje i tako redom i tome slično...

Samo je jesenja pesma

puna iskričave ljubavi i

prosvetljena nekom

tugom svelom i smelom

i jesen je sunčev zrak u

škrinju na dugo odložila...

Sve jeste privid...

i pesma... i česma...

i važno... i snažno...

i blisko... i nisko...

i daleko... i mleko..

i skučeno... i učeno...

Treba živeti sad... 

treba živeti sad... 

treba živeti sad... 

jer ni juče...

a ni sutra... 

nije toliko vredno... 

kao ovo sad... 

kao ovo sad... 

kao ovo sad...

a ti to sve...

lepo znaj...

lepo znaj...

lepo znaj...

sad...

sad...

sad...

život je zmaj...

život je san...

život nije kraj...

život je kralj...

Život je ples... 

Život je igra... 

zaplešimo sad...

Ja sam prijemčiva upravo ovde i sada za lepe stihove... 

uhvatim misao tu za još ne izletele lepe sve te reči... 

poezija još neotkinuta sa unutrašnjih grana srca šušti...

pod grlom sva ona prijatnost nežnosti zarušti i zagolica...

poezija srca mora se i od mene opet pod nebesima ovim čuti...

sve dok u poeziji ima jednog neponovljivog besmislenog smisla...

KOTAO NAJLJUĆEG SOSA...

Kad sve prođe Kosmos će zamirisati na zrelo grožđe...

ČOVEK MORA DA SE RAZBUDI I PROMENI JOŠ U DUŠI..."LJUBAV JE KOTAO NAJLJUĆEG SOSA!"...Sa zahvalnošću kažem sada hvala jer sam ustala živa i zdrava... lepa vest... stigla sam do strane 137 što se tiče iščitavanja jako uzbudljive knjige... dalje moj otok je jutros dobrih 5 puta manji, to jest otoka nema i ostala je još jedna mala crvena flekica... no sinoć se dovijem i kažem mora da mi se desi neko prosvetljenje i desi se... setim se da u kući imam najbolju mast među mastima "flogocid" i pročtam da je protiv upale kože i crvenila... moj otok crven i prži iako sam led stavljala nešto ne vredi, a treba lepo i mirno prespavati do jutra... i tako namažem tom kremom, a "sinopen" bacim... i jutros efekat čaroban... ostala je mrlja mala... i ja sam malo sinoć imala straha da ne dobijem neki osip ili gušenje... ustala sam sa neznatno malom glavoboljom iako sam idealno prespavala... biće da se i čistim crtanjem fraktala... sreća moja jeste da je sve dobro... SVE JE DOBRO...Opevati o jeseni svu iscurelu energiju pospanog mrtvila i opalog svelog lišća, žutog po svojoj smelosti i svelosti i raznolikošću svojih buntovnih jarko narandžastih i cinober smelih boja, pred brzinom nestajanja te prebogate koloritne odvažnosti eksplozivnih rumen boja, tog velikog zagasitoh daha od jesenje lepote bez predaha, tu gde poezija jeseni ispisuje svojim nestajanjem i truljenjem slova iznikla iz mastila boje žutog svetla...Onako učepi svaki nastavak svoje zanesenosti kroz nepogode iz vazduha i podvikni u slavu svejedinstva, jer Iluziju oblikuju stvari od pre 5 hiljada godina...Uspeh je još jednom pred paklenim kapijama života probuditi i produbiti svo svoje neznanje i udaljeno zaploviti kroz bespućem utamljeno debelo staklo, svake dalje nemogućnosti poznanja i saznanja...Najpromašeniji jesu samo oni ljudi koji su svima činili i valjali... svima, osim sebi samima... Na, sebe nisu ni mislili, a iako su mislili to mišljenje beše neznatno i veoma malo...Malo je onih koji su krupnim cugom tuge i bola povukli iz moga dima ili moje čuturice života, ali je zato mnogo onih koji su u ime koga i čega, imali za pravo da moje korake upravljaju i navode kako misle da treba i da nekom možda godi... I tako gle čitavo polje novih zapitanosti opet površinom pluta... No, meni kao nekada, opet teško, da se svoga horizonta dočepam...Mogu li pristojno stići do toga da ispitam (upitam) sebe, o tome šta želim da činim Ja???... Ili je lepše i danas se ko riba na suvom tlu, mreškati (smeškati), pa tako po pitanju samoga sebe i načisto smekšati... I tako sebe kroz omekšavanje, dovesti do apsolutnog stadijuma truljenja ili trunjenja na sve sitnije čestice prašine... Da misao opet u čoveku kao nekada trne, dok takav čovek načisto za samoga sebe i ne crkne..Prijatelj jeste i može biti vaš prijatelj, ali nikada ne može, a niti sme biti vaša lična svojina... Prijatelji nisu predmeti i stvari...Tri zlatna saveta (3 zlatna SSS) - koja ne mora niko da posluša, al preporučujem od srca:

1. pročitaj Kamijevog Stranca

2. obavezno se druži sa Strancima

3. osećaj se kao Stranac...

Srećan se srećnom raduje... Sreća nije obavezna pratilja života... Sreća nas počesto od nas samih odrodi... No brod srećnih sigurno lakše brodi i sve prebrodi... Ako ste nazreli trunku tristese u mojim rečima, okrivite šansonu... No, pošto sreća nastaje još u umu, potrudiću se da potisnem tu tužnu šansonu... A možda su večeras na repertoaru upravo takve šansone... Šta ako je sreća samo lako pevljiva šansona... Neko je rekao da "sreću ne treba analizirati"... Mislim da ja to ako i pokušavam, pokušavam bezuspešno... Sreća nije da me stranac prekine u pola rečenice... A sreća je još manje da se neki domaćin ozbiljno odomaći u drugom delu moje tek započete rečenice... Srećnim te neće učiniti ni besomučno čitanje o sreći... A možda je sreća tajiti da si neizmerno srećan... Ako zadržim teoriju relativiteta (relativnosti) o kojoj se jošte spori, znači li to da je i sreća, pih, relativna... I šta ako je sreća unutar tebe, zar ona neće malo da virne u spoljašnjost beskonačnog atmosferskog omotača... Može li se količina sreće izračunati matematičkim računom... Hmmm... Ako saznam taj broj, onda ću nastaviti da pišem o sreći... A šta ako sreća ima tamne rupe koje usisavaju i proždiru sve živo... Ja ne bih volela da se suočim sa takvom srećom... Nikad... Ipak mi je draža ova tužna tristesa i šansona njena...

Kako nastaje reč???... Reč se prvo zagolica i nastaje u tim još dovoljno ne osvetljenim dubinama neše duše, da bi potom reč u nama bljesnula poput svetlosti i svetla... Zatim reč krene da treperi tamo negde u mislima kao u oblacima... Onda reč polagano uzrasta i izrasta kao prvo lišće i cveće o proleću... Onda reč opet uzleti u beskraj i kao da čeka da se još malo zaobliči-uobliči... Onda našoj reči izrastu prva krila i ona poletno poleti i zacvrkuće... Reč oživi... Takvu reč čovek izgovori... Čovek govori... A na kraju ciklusa nastanka jedne reči - reč zaćuti da se malo odmori do postanka-nastanka sledeće reči... I tako reč vazda kruži, čoveku služi i čovek se rečju služi... Reč kruži... A ti samo ovo kruženje skuži... I rečima zaokruži... I nemoj nikoga da ružiš...Ja ću baš iz hobija zaviriti onako sa ivice svog golemog neznanja u dubine beskrajnog carstva astronomije u ta prostranstva nedokučivog svemira... Ako ništa, zar ne mogu postati puki istrajni posmatrač, makar i kroz jedno sočivo loše izrađenog teleskopa... A kad virnem, ja se neću libiti da bar nešto malo pribeležim i kažem... Kako da se otmem tom veličanstvenom nerazotkrivenom utisku... I postoji li baš tu neko, ko će uspeti da poruši moj tek probuđeni entuzijazam... Neko ko bi ugasio jednim zamahom ruke taj fenomenalni osećaj tek rođen u meni... Neko ko bi sasekao svojom oštrom mačetom moja iznenadna i neočekivana interesovanja...Izbacim iz uma sve relativne pojmove i gle kakvog li tu sad sve ima čuda... Odjednom kao da u meni bljesne ona spasonosna misao, koja mi došapne i svojim šapatom pokaže-ukaže samo na ono što jeste doista bitno i važno... Što je unutar mene neverovatno snažno i nije nimalo lažno... I volim kad u tom eliptičnom kruženju, tek dosegnem u daljini te blede odsjaje misli super nove... Nova Sunca svuda po Svemiru kruže... Okolo njih prašina iz koje tek proviruju kosmičke svetlucave ruže... I svi svojim putanjama kruže, moj veličanstevni univerzumski druže...Moje misili kao da se ubrzavaju... i ne znam da li bi vešt fizičar sada mogao odrediti tačnu putanju kretanja i brzinu mojih misli... A misli brzo putuju, mada ne brže od svetla... Da li je potrebno da postavim kamen međaš i da njime nekako označim moju mislenu teritoriju... I dok se moje misli ubrzavaju, moj govor kao da zastajkuje i ja počinjem da zamuckujem... I znam dobro da nikada neću izgubiti taj muk unutar sebe... Tu iskru tišine nepregledne i neme...

Kamen pod lipom ćuti i

kao da odiše nesaglednim

dubinama zimskog novog

opustošenja i opet sluti

da lišće pod kamenom

žuti i neveselo truli, rušti...

Zamiriše u osvit nekog jutra

hiljadu požutelih trava i strana

zaspalih bez prolećnih snaga

i bez muzikalnih treptaja

opustošenih zimskih kiša...

Poetične slutnje Pesnik stihovima pesme nasluti li tek

te mirise kosmičke što se prosipanjem slovnoga praha

tek iskričavo zabelasaju po putevima pune mesečine

i žutoga odsjaja muzikalnih čežnji u ništavilu trenutka...

Velika i lepa Poezija jeste vazda "siroče sveta"...

poezija je neuhvatljiva i sva je od iluzije i pene...

a pesnik je neverna skitnica bez sna...

gde o mladosti trepetom peva biće pesnika nevesela...