Moćnici od kojih mi mali bedni ljudi počesto zavisimo ne čine nikad greške... greške činimo isključivo mi, kad im za učinjeno ili rečeno poverujemo... a kako li je tek sa neizrečenim i neučinjenim - presudiće teško neko vreme i breme...
Nije moguće zastati i zadiviti se pred lepotom jednog ljudskog bola... ono što je nemoguće teško postalo, kao da jeste dva puta okvasiti vrh prsta u vodi istovetnog reponovljenog bola... obnovljenog ili ponovljenog bola - opet svejedno... a pošto je već tako, onda doista odbijam da se više ikada okupam u vodama sopstvenog izbačenog bola...Zagledati se u prirodu, u kamen, u zrak sunca, u pticu u letu, u travu meku, u vodu ko ogledalo ravnu - približno jeste jednako zagledati se u srž svoga oka i duše svoje... a ko krene sa uspehom da iščitava prirodu, ličiće na onoga ko je uspeo da oslika ili iščita i neispisano postojanje svoga ja, pa makar to bilo negde u nekoj vrleti bez ljudi...Sve je umišljeno i manje važno... dosta toga je lažno... jedino je bol stvarnost...Bol je najjednostavniji način da se čovek od lepote skameni... tako danas pred bolnom lepotom ili lepotom bola - svejedno, dva puta se okupah istim kapima sunca u razmacima od po nekoliko prohujalih sličnih leta... bol ostade ista - neprevaziđena...Samo par trenutaka i to onih nezaboravnih po lepoti prikaza u majčici prirodi, pa čovek spozna kako iz njega tako jednosatavnim nemim i neumitnim tokom progovaraju najdublje i naijskrenije misli, koje se neskriveno kreću brže od svetla...Ne treba više strepeti od postojanja i nepostojanja... ako je nešto postojalo - više ne postoji i obratno... dakle, ako nešto nepostoji, nekad i negde postojaće gore tek u Vasioni... tek poravnjani kao postojanje i nepostojanje - stvari dobiju upravo onakav oblik, kakav im da priroda prava njina... mada strogo uzevši posle postojanja zažubori jezero nepostojanja u meni... tako sve više iz ništavila došapne mi reč u letu - ne postoji više ništa... ni svetlost ni tama...Sinoć sam završila iščitavanje knjige poezije pesničkih susretanja... ostade mi na natkasni knjiga "Mitologije"... da li ću nastaviti da čitam - nekad verovatno hoću... posle jednog divnog dana u prirodi, kao da sam se dovoljno načitala, pa mi knjige večeras neće faliti...Kad bi svaki dan bio doživljen kao upravo ovaj današnji, onda bi mnogo jednostavnije bilo živeti, pa i preživeti realnost... no, i sami znamo da nije tako... pa tako možda najlepše mesto biva obeleženo kao mesto mog najvećeg poraza i bola...Čovek ćuti... vazda ćuti... ćuti i to ne samo kad mu je nešto mučno ili teško... čovek ćuti i kad mu je nešto tako neopisivo lepo...Konačno Indijanka Tonkawa se pokrenula o jeseni 2015-e... u dobrom i pravom smeru... napred... kroz planinu i polja široka prirode...Ja samo pokušavam da dokučim suštinu kreativnpg pisanja i posve slobodnog disanja..Sve što je ljudskim ustima potrebno, jeste Reč ljudska nasušna, a kad ustreba i ubojita, odbrambena, još samo kad je ne bi pokatakd zahvatila i opaka suša, jer reč izmigolji kao jegulja britka, ispod svih i iznad svih svojih suštih suština, kako ne bi postala reč pusta iz ljudskih usta...Nedelja je dan odmora i ja se doista svake nedelje debelo odmaram......i taj okean se po beskrajnoj pučini Univerzuma šapatom razliva...Život je Svetlost...Ptica zlatnih krila...Ja sam voda...Uvek sam imala mnogo veće planove, nego što je to bilo moguće i zamisliti...
Ja sam reč neizreciva.
Ja sam reč nedostižna.
ja sam reč neporeciva.
Ja sam reč neshvatljiva.
ja sam reč nadrazumna.
Ja sam reč neuhvatljiva.
ja sma reč nevidljiva.
ja sam reč neoboriva.
Ja sam reč neuklopljiva.
Ja sam reč nesmestiva.
Ja sam reč misao neobjašnjiva.
Ja sam reč božja...
Ko je Čovek da uopšte ima prava da priča ili govori o sebi???...
I može li Čovek dovoljno ikad ispričati o sebi???...
I može li o Čoveku sve biti rečeno u jednoj reči od pet slova???...
Možda!!!...
A ta reč upravo glasi: ČOVEK???...
A zar nije bolje i lepše, jednostavnije i efikasnije, o Čoveku zaupitati i pitati sve njegove izmišljače i lagače, uligivače i potkupljivače, plitke ko sagorele upaljače, u kojima jedino zjape uštrojeni mozgovi???...
I već kad želiš da nešto čuješ o sebi, onda i čuj...
Neko uči da leti
neko uči da pleše
neko uči da piše
a neko bogme i da diše...
Нема коментара:
Постави коментар