ОТИЧЕ МУЗИКА ТИШИНЕ...

Док протиче река и отиче музика тишине, 

ја тек започињем раслојавање 

тражећи скривене слојеве 

данашњег звучања и значења - 

слојеве расутог света 

и све аспекте покопане 

у досади на почетку октобра... 

Више не роморе искази моји у мени, 

јер заправо ја неживо одјекнем 

тек јаче од тишине ове...

И то као да најтежа мисао сива, 

непомичним учини време и мене...

Прашина таложи последње речи 

и тако приметно за уложени труд 

свога напора, спашава пропали стих 

од заборава...

Реч се повлачи, а ја без звучања 

и значења се провлачим...

Сиво и хладно...

Сунце је згасло...

У мени још једино 

подударају се сумње...

То опет васкрсава безизмерност...

Истрајност коју сам преполовила 

оштрицом ножа, а предамном 

две полутке прикривеног бола...

По бескрају тишине само оно 

неисказано настањује дубине душе...

И опет настају празнине животворне...

Отиче музика тишине...