ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ
(1914-2009)
ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ
Побожно
и са топлином срца калуђери рукописци рачанске преписивачке школе испуњавали су
свју службу, своје задато послушање. Пажљиво и тачно испуњавали су своје велико
и најузвишеније дело, марљиво се трудећи да очувају чисту савест. Способни и
погодни бише за посао брзог стварања потребитих и насушних књига. Марљиви,
пажљиви, уредни, благоразумни и добри бише Рачани књигољупци. У страху Божијем
творише посушање задато. У љубави исписиваше слова, без превелике паузе или
одмора. У покоју, у тишини, у добром труду, у молитви, у безмолвију, у подвигу
тешком истрајавали су сневајући о Царству Небеском и вечном. У радости
Христовој живели су све своје дане, усрдно делајући на књизи, на буквару, на
рачанској плодној духовној њиви, ћутљиви рачански анђели земаљски и људи
небески. Богоугодници и мудрословци кроз сузе ћутљиве пролише крв и зној,
великодушности, трпљењу, љубави и смиреноумљу учећи се, а све ради Христа Исуса
Господа нашег Живота. Здравоумље засија као сунце из градине књижевне рачанске
и вину се горе под облак као сури соко славопојање монашко рачанско. Ћутљиве
рачанске пчеле, добре и вредне, марљиво и вредно сакупљаше мед са цветова
рајских, непрекидном трудољубљу тежећи и стремећи, летећи ка Горњем Јерусалиму
као голубови предивних крила и дугиних боја, као соколови, мој соколе. Ученике
своје научише првој писмености и краснопису, знању и читању, вештини и имању.
Пламену веру усадише и пресадише у душе њихове. Нису много говорили, већ су
много писали. Једино што су поред Господа и књиге волели, било је ћутање. Иако
малобројне њихове речи бише красноречиве, а дела богоугодна, ћутљива, тиха и
мирна. Дивити се свему томе не умем, о богољепију вашем словити такође не умем.
Дарове Божије умножили су на корист душе своје, јер су ћутала уста њихова, јер
су умукла, занемела од молчанија опијена сва чула. Ћутала су уста, док је срце
куцало, молитву творило, с Богом побожно говорило и непрестано у молитвеном
ритму зборило: ''ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ СИНЕ БОЖИЈИ ПОМИЛУЈ И СПАСИ НАС ГРЕШНЕ''.
На ову подлогу добру рачанску
монашку, накалеми се стабло младо негдашњи искушеник и
сабрат рачански Гојко ( уснули Патријарх Павле), који у нашој Рачи направи
школу монашку о чему сведочи најбоље његово
писмо написано пре 54 лета, Преосвећеном Еп. Св. Николају Жичком (који
пре 70 лета посети наш завичај и освешта цркву у Дубу, монашке конаке на
Калуђерским Барама и звоник бајинобаштанске цркве Св. пророка Илије) :
Атина 29-XII-1955
Ваше Преосвештенство,
Пре
неколико дана стигао сам у Атину да учим савремени грчки језик, па сматрам више
но својом дужношћу да Вам се јавим, и уместо свију монаха и монахиња Ваше
епархије да Вам честитам наступајући велики празник Рођења Сина Божијег-Спаситеља
нашег, поздрављајући Вас радосним поздравом:
Христос
се роди!
Ја
сам клирик жичке епархије, но Вама лично непознат јер сам замонашен 1948 г.
отада сам у братству ман. Благовештења, а затим Раче заједно са о.Василијем,
о.Јулијаном Кнежевићем и Вашим земљаком, пре рата у Жичи ђаконом Милисавом
Рдосављевићем, а сада јерођаконом о.Јованом. Пре рата завршио сам богословију и
Богословски факултет у Београду. Родом сам из Славоније.
У
Рачи имамо седам ђака. Један се вратио пре неки дан из војске и, ако Бог да,
монашиће се ускоро; двојица ће догодине у војску, и тако редом. Колико смо
могли обрађивали смо с њима Св. писмо Старог и Новог завета, појање, Литургику,
црквенословенски језик. Али то је ипак мало јер смо преоптерећени порезом,
физичким радом на око 15 ха земље, колико је манастиру остало( и 15 ха шуме),
радом у воденици итд. око одржања голог живота. Ове смо године порез платили, али
ако и догодине буде толики-шта ће учинити, не знам. И остали већи манастири где
има више братства или сестринаства, с тим кубуре.
Пред
полазак овамо био сма у ман. Никољу и посетио гроб мог духовног оца јеромонаха
о.Макарија. О.Рафаило тад није био у манастиру. Посетио сам и остале Овчарско
кабларске манастире. У Благовештењу је о.Данило Здравковић с једним ђаком; у Св.Тројици:
о.Иринеј, Симеон и о.Јован, поправљају цркву и већ су је врло лепо уредили. У
Сретењу су монахиње; од куле, над старом трпезаријом, дижу спрат за келије.
Подигле су до крова и кров метнуле, али кубуре са парама. Изнутра ће морати
радити тек догодине, ако Бог да. У Преображењу је о.Евстатије,
јерођ.о.Мардарије и монах о.Митрофан. Сви су добро и здраво. У Вазнесењу је
монах о.Антоније, но тамо нисам стигао да одем.
Када
сам био пре кратког времена у Београду, видео сам се и са Вашим синовцем о.ректором
Јованом. Он ми је дао Вашу адресу, поздравио Вас је и рекао ако Вам будем писао
да Вам кажем да су сви ваши добро.
Прота
Стеван Јојић из Бајине Баште поздравио вас је такође. Примио је пакет који сте
му послали. Захваљује Вам много; писао Вам је двапут, али су се писам вратила.
Замолио ме је да Вам то јавим.
О.Василије,
нови сабрат, привремено је у Чајничу у Босни. Није му лако, опслужује две
парохије и помаже Рачу материјално. Сад, пошто сам ја отишао, мораће га вратити
у Рачу јер их је мало с толиком ђацима, а опет тешко ће материјално опстати без
те помоћи.
У
другим манастирима нисам скоро био.
Целивам
архијерејску десницу Вашег Преосвештенства и молим Ваш Свети благослов
препоручујући се Вашим молитвама.
Учтив:
Павле Стојчевић
протосинђел
Још
једно присећање, на 1996-о лето Господње, када је пре 13 лета Патријарх Павле
свечано отворио ризницу рачанску...Крај присећање изнедри не само причу, већ и
сузу, а суза песму:
U osvitku nedeljnog jutra, liturgijskog i vaskršnjeg, petnaestog novembra dve hiljade devetog leta Gospodnjeg, pođe blagosloveni sin Srbskoga roda, u jevanđeljsko obećano Carstvo Nebeskoga Oca, Njegova Svetost Patrijarh, naš Srbski Kir Pavle, živi svetac Božiji, što narod srbski provede, kroz velike, bure, vetrove i valove... kroz golgote, stradanje, patnje... svoje srbske kćeri i sinove...
16. новембар 2009.
Бајина Башта
објављено у
ББ ГЛАСУ
PATRIJARSI SRPSKI -
PATRIJARSI PEĆKI
Osnivač i utemeljivač SPC-e u 13-om veku (1219) - prvi srpski Arhiepiskop Sveti Sava, a
za njim još 11 srpskih Arhiepiskopa (svega 12). Poslednji sa titulom Arhiepiskopa
i prvi koji ponese titulu Patrijarha srpskog beše Sveti Joanikije Drugi u 14-om
veku (1346), a za njim još 11 Patrijaraha (svega 12). Poslednji Patrijarh pećki
beše Arsenije Drugi u 15-om veku (1463), za vreme čijeg mandata dođe do nemilih
dešavanja i prvog ukidanja Pećke Patrijaršije usled pada Srbije pod Turke, čime
je uvedeno vanredno stanje. Bilo je tada slabih pokušaja da se presto ''kako
tako'' održi na početku 16-og veka i to u dva maha od strane mitropolita
hercegovačkog Jovana 1508-09 i Marka
1524.
Prva
obnova i uspostavljawe Pećke Patrijaršije bi polovinom 16-og veka (1557) od
strane Makarija Sokolovića Patrijarha srpskog - koji dođe na tron patrijaraški 13-ti po redu,
a 24-i u nizu od Svetoga Save. Za njim sledi još 25 Patrijaraha. Od toga 4 Grka
(fanarioti). Jedan od njih, prvi u ovoj velikoj plejadi, sa prezimenom
Gavrilović beše u 18-om veku Atanasije Drugi Patrijarh pećki (1746-1752), koji
pre stupanja na ovu dužnost beše mitropolit skopski. Za vreme poslednjeg u ovom
nizu, 38-og po redu Patrijarha Kalinika Drugog Grka (patrijarhovao 1765-1766)
ukinuta je i ugašena po drugi put Srpska Pećka Patrijaršija i time potpala pod
vlast Carigradske Patrijaršije. Poslednji Srbin na tronu pećkom pre ovog drugog
gašenja beše Vasilije Brkić Jovanović (1763-1765, +1772).
Do
druge velike obnove Srpske Patrijaršije 1920-e, delovali su Patrijarsi i
Mitropoliti u Austriji, Beogradsko-Karlovački mitropoliti, mitropoliti
Karlovački, pa naposletku opet nosioci titule Patrijarha, počev od Josifa Rajačića
u 19-om veku (1848-1861), za vreme čijeg upravljanja je 1848-e proglašena
Patrijaršija, a 1860-e ukinuta Vojvodina. Za njim slede Patrijarsi srpski:
Prokopije Ivačković, German Anđelić (rodom iz Sremskih Karlovaca), Georgije
Branković, Lukijan Bogdanović (1908-1913) koji je ubijen i bačen u reku u Bad
Gastajnu gde je boravio na lečewu, i posle 2 meseca nađen 30 km od pomenutog
mesta u reci. Bio je 20-i po redu poglavar SPC-e u Austrougarskoj carevini sa
titulom mitropolit-patrijarh.
Ukidanjem
Karlovačke mitropolije, godine 1920. došlo je posle 154 godine do druge velike
obnove i ponovnog vaspostavljawa Srpske Patrijaršije, do ujedinjenja 12-og
septembra u Sremskim Karlovcima, ali ovoga puta sa sedištem u Beogradu. Prvi
Patrijarh obnovljene nove Patrijaršije beše Dimitrije Pavlović (rodom iz
Požarevca) 1920-1930 (počiva u manastiru Rakovici), kao 39-i po redu Patrijah,
a 50-i od Svetoga Save. Za njim slede ostali Patrijarsi srpski: Varnava Rosić (rodom iz Pljevalja) 1930-1937 (otrovan 23. jula 1937. u patrijaršiji, počiva u
malom hramu Svetoga Save na Vračaru); Gavrilo Dožić (mesto rođenja Donja Morača,
počiva u Sabornoj crkvi u Beogradu) 1938-1950; Vikentije Prodanov 1950-1958
(rođen u Bačkom Petrovom Selu, počiva u beogradskoj Sabornoj crkvi); German Đorić 1958-1990 (rodom iz Jošaničke Banje, od 1991 počiva u beogradskoj crkvi Svetoga
Marka, na tronu je proveo pune 32-e godine ); Pavle Stojčević 1990-2009 (počiva
u manastiru Rakovici kraj Patrijarha Dimitrija). Za 45-og po redu sa titulom Patrijarha
i 56-og u nizu od Svetoga Save, na početku 2010-e, dođe voljom Duha Svetoga, još jedan od familije Gavrilović - Episkop Niški Irinej (rodom iz sela Vidova kod Čačka). Pre njega među srpskim jerarsima beše još jedan Gavrilović - Episkop pećki
Jerotej Gavrilović 1926-1931 (rodom iz Tetova, od 1946-e počiva u manastiru Ravanica)...
Svi
naši jerarsi srpski od Svetoga Save do danas, a nadamo se i ubuduće, prezreće i
odbaciće širok i lep put koji se kad tad neizbežno u daljini sužava, a izabraće
i svima nama, njihovim potomcima ostaviće u amanet put uzak i prepun trnja, koji
se u daljini sigurno širi i prepun je najlepših cvetova, evo još 9 godina pa
punih 8 vekova...
28. januar 2010.
Bajina Bašta
објављено у ББ ГЛАСУ
Нема коментара:
Постави коментар