У
повечерје празника који остаде за нама пођох испред Цркве Светога Марка, из
булевара Краља Александра, уз молитву Оче наш и тропар Светитељу Сави, уз
благослов отаца свештеника, једногласног и једнодушнога АМИН, на пут више година сањан који се роди и догоди
22-ог новембра 2007-ог лета
Господњег, захвална Господу и Светитељу чијим молитвама и крећем на ово
поклоничко путовање које желим са вама кроз ову причу и писање да поделим.
Пођох на пут из Београда аутопутем ка граду кога некада давно називаше Наисус,
а данас га зову Ниш. Други велики
град кроз који се пролази у овој причи јесте град Скопље, некада град Скупи, главни град римске провинције Дарданије.
Трећи и најлепши, у овој причи и најсветлији, јесте град Солун или Тесалоники, са којим се сусрећем у јутарњим сатима тог 23-ег новембра, по други пут после 9
година, где сам први пут боравила лета 1998-ог. Име је добио по жени
Александровог војвде Касандра - Тесалоники (сестри Александра Македонског).
Вечни град Солун основао је 315-ог лета пре Христа Касандрос (данас један од
три прстена полуострва Халкидики, носи назив по њему - Касандра). Ово је град велике
културно-историјске баштине. Град трговаца и помораца. Град великх идеја и
надања. Овај предивни град стар преко две хиљаде и три стотине година, називају
''око Грчке'', ''дама Медитерана'' и ''мајка народа''. Град који је извршио и
још увек врши огроман утицај на све четири стране света. Име Солун добијено је
од турског дефектног изговора грчког Тесалоники. Некада се дичио са својих 360
цркава, а данас их је 250. Прво што обилазимо у Солуну јесте наше српско
прадедовско војничко гробље Зејтинлик,
које чува кости и прах предака, па кости и прах мога прадеде Алексе Лаловића,
храброг Солунца, ратника, који се роди по трећи пут кроз Албанску Голготу, као борац
Четвртог пешадијског пука ''Стефан Немања'' - Ужичког, чију сам хумку дошла да
нађем. Ова прича је у славу Божију, а у спомен мога прадеке Алексе за чији се
покој душе молим и кандило прислужујем свагда о Митровданским задушницама. На
списку лешева српских у ''гробници плавој'', тражим, читам имена погинулих,
умрлих и несталих у ослободилачким ратовима од 1912 до 1918-е. Не успевам да
пронађем хумку мог деке Алексе, вечна му памјат, јер времена беше мало, а
требало је поћи даље на југ све до Атине. Пут преко Албаније за Грчку био је
тежак и страшан. Од тада па до данас остала је у народу српском изрека која
гласи: ''Ко не пређе Албанију пешке, тај
не зна шта је право мучење''. Шта су наше муке наспрам њихових? Ништа су,
привид, лаж и магла. Зејтинлик је реч турског порекла и у преводу значи
''маслињак''. За Србе то је војничко гробље, а за нас који смо сада овде то је част
поклоњења сенима око 8000 прадедовских гробова, о којима нам прича домаћин и
чувар Чика Ђорђе Михаиловић. Упитах чика Ђорђа за прадеку солунца. Заједно
прелистасмо две књиге али ту трага не нађох. Има још књига али журили смо даље,
а ја обећах да ћу опет доћи да пронађем жељени траг. Његова стара бокељска
фамилија Михаиловић чува и одржава гробље више од 80 година, које је изграђено
по пројекту архитеката Александра Васића и Николаја Краснова. Површина гробља
је 10 хиљада квадратних метара. Овде почива у миру и тишини око 21-а хиљада
савезничких војника: Руса (400 руских царских војника), Италијана 3000, Француза
8000, Британаца 2000 и Срба око 8000. У костурници са капелом Светог Ђорђа
(заштитника пастира и војника) налази се око 6000 касета са посмртним остацима
Срба наших предака који погинуше на фронту, чији је патрон Свети Михаило
(заштитник праведних ратника). Споменици су од мермера, земља је донета са
Цера, а чемпреси су са Хиландара, прича чика Ђорђе без престанка све у једном
даху, па нам чак рецитује стихове Војислава Илића Млађег. Крипта поред 6000
остатака има и трпезу на којој су посуде са земљом донетом из: Куманова,
Брегалнице, Гучева, Сувобора, Кајмачкалана и Мачковог камена, чијој годишњици и
спомену сам присуствовла 16-ог септембра лета 2007-ог. Свештеници одслужише
парастос, након чега се послужисмо житом и хлебом донетим из Отаџбине баш за тај
помен. Око капеле су хумке око 2000 српских војника. Сваке године 9-ог маја
овде се прославља Дан победе. Сазнајем да међу 21 хиљадом војника почива и
једина жена Госпођа Харвеј велика добротворка српског народа (сестра британског
главног команданта на Западном фронту фелдмаршала Хеига). За време рата у
Србији боравила је као шеф енглеске санитетске мисије, а погинула је храбро
1917-е у Битољу. У срцу ми одјекују стихови песника Војислава Илића Млађег: ''Благо потомству што за њима жали,/јер они
беху понос своме роду!/Благо и њима, јер су пали/за Отаџбину, Краља и
Слободу''. Чика Ђорђе прича, а рука дрхтава моја
записује да је ту и 129 војника Срба из другог светског рата. Опраштам се
тешког срца и по мало тужна јер не пронађох предедин гроб. Солун некада црквено
седиште, па потом град ранохришћанских базилика био је један од центара и то
великих, грчке архитектонске школе у познатом периоду развоја византијске
уметности од 13 века до пада Цариграда 1453-е године. Патрон града јесте Свети
Димитрије. Зато пожелех да поведем и све вас кроз ово причање на пут ка југу,
ка Балкану, ка срећи и потребном нам благостању. Утисак који се оте на крају
овог ходочашћа био би: најлепше је поћи у поход путевима велике славе, али и
страдања, у сретање са свим оним славним,
у походе кроз сестринску нам земљу Грчку, у земљу великих чуда и подвижника, у
земљу великог духа, рекла бих највећег, на који не умемо да се угледамо и у
коме не умемо да се огледамо.
новембар 2007.
Бајина Башта
објављено у
ББ ГЛАСУ
Нема коментара:
Постави коментар