Da bih zaštita svoju preosetljivost, više neću gledati šta ide na početnoj strani...
Pismo može da mi pošalje i kralj Petar, a ja ću da ga ignorišem..."LJUBAV JE PAS U KOŠARI"-Lorens...Dan je previše sladak, da bi ga bilo suvišno pokvariti nekim bezveznim pismom ili likom...Meša Selimović:"Hteo sam da se vartim u nelično. Zavideo sam svima jutros, jer je njihovo jutro svakidašnje. Bilo bi lijepo da sam skitnica. On uvijek može da traži dobre ljude i drage krajeve, i nosi vedru dušu otvorenu za široko nebo i slobodan drum koji ne vodi nikuda, koji vodi svukuda. Kad čovjeka samo ne bi držalo osvojeno mjesto"..."Dvadeset godina sam derviš, a malim djetetom sam pošao u školu, i ne znam ništa izvan onoga što su htjeli da me nauče. Učili su me da slušam, da trpim, da živim za vjeru. Boljih od mene je bilo, vjerujem nema mnogo. Uvjek sam znao šta treba da činim, derviški red je mislio za mene, a osnovi vjere su i tvrdi i široki, i ništa moje nije postojalo što se u njih nije moglo uklopiti".Ljudska najživopisnija iskustva jesu upravo oni ožiljci što se pronose kroz sve epohe...Mihailo Lalić: "Uzljutio sam se, razvikao - probudi me ta vika iznutra. S kime li sam se to svađao?... S đavolom, ako se tačno sjećam; i njega, eto, nema tu"."Sve je tako vraški podijeljeno, gdje god pođeš - podijeljeno je, pa i jedna i druga strana gomilaju varku na varku da se više ni đavo ne bi snašao".Neiskazanost tišine, bez suštine, kao usputnost nakaze, kad žuto lišće plovi kroz jesenji pejzaž, da kroz prah zaguši beskraj...Neke od tačaka današnjeg sagledavanja, sve manje jesu pokretljive kroz ovo umorno vreme i nerazumljivo dosezanje male reči, a neotporno bezvredno, u skučenom prostranstvu, ličnog neuspeha...Ovaj kišni oktobarski dan, po mnogo čemu energičan i radostan, polagano sklapa svoj drveni kišobran od žutog mokrog lišća i prepušta noći što dolazi, da započne muziku lakoće i mirnih snova, pritiskom na još jednu dirku klavira, koja zvecnu i kaza: Laku noć...A počesto se ta neizrečena misao, prikrada kradomice, kao na vrhovima prstiju i sve liči kao da poskakuje i vrhovima svojih prstića, na svaku drugu stepenicu staje i tu zastaje... Pa upravo tu gde zastane, kao da novi zamah hvata, da opet uzleti - poleti, na trepavicu moga oka sleti... no ovog puta kao neka reč nova, još nerečena... ako neponestane slova.Kao vrteška, vrte se unutar mene još uvek neizrečena slova... i kruže tako ustaljenom putanjom u krug, od kraja do početka i od početka do kraja... A tek po koja reč, kao da poskoči i u tom kružnom plesu odskoči... Kao vrteška, sa prigušenim narandžastim svetlima, ukraj neke četvrti sa stoletnim hrastom... odjednom mi poput kapi kišne, padne i kapne u plavo oko...Niz dugačak hodnik (a možda niz ulicu il sokak - ko će ga znati), odzvanjao je u kišnoj jesenjoj večeri, bat tog omalenog lakog koraka... i beše sličan zvuku male ponoćne muzike, što je dolazila od klavira...A za višak moje današnje pozitivne energija... kriva je muzika Bon Jovia... Pozdrav...Ja sam sebi sagradila i uredila tako fantastično udoban i prijatan stambeni prostor, da nemam potrebu da iz njega izađem niti da ga napuštam... I tu se baš odmaram... Uživam... Sanjam...I ne znam (mada želim i priželjkujem) da se i danas pokrene iz mene lavina slova... Ono što sigurno već unapred znam (šta ću i kako ću) izgleda upravo ovako: zasukaću rukave, uzeti magičnu krpu u ruke, obrisati prašinu, a potom se latiti usisivača da usisam podove... Možda u toku rada u meni zasvetli i sevne neka nova ideja o čemu bih mogla danas da razmišljam... Treba mi nešto, baš dobro, danas da pljunem na papir... Imam neke mnogo dobre energije i to na pretek...Da li je iko primetimo sinoć, koliko je kiša balavila niz oluke naših varoških kuća... Bilo je to još jedno slinavo oktobarsko nebo, nad našim usnulim i ušuškanim omalenim gradom...Nema bola, nema slasti, jer ko je još blesav da sebe upropasti...Ivo Andrić: "Најпосле, зар се у прошлости, као и у садашњости, не суочавамо са сличним појавама истим проблемима: - БИТИ ЧОВЕК, рођен без свог знања и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који најчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати и своју мисао о свему томе. Укратко: БИТИ ЧОВЕК"...Negde kroz svo ovo prvo jutarnje pretraživanje (mada sam ja već poprilično pretraživala kroz iščitavanje bluzerskih priča, jedno dobra 2 sata)... pobeže mi ona slika, nad kojom se htedoh zapitati... zašto se kaže - besan ko Ris???... Ja sam danas van tog pobesnelog stanja, nego osetim pokatkad u zraku da ima pobesnelih struja... I dok smišljam čime bih mogla danas da se ozbiljno pozabavim, šta me košta da postavim ovo pitanje (na koje delimično odgovor kao da znam)... Dobar dan i prijatan ručak..."Najtiši ljudi, najglasnije razmišljaju".Zašto volim žute ruže... jer me neprekidno asociraju na Sunce...Moje su ruke večito hladne..."Biti tih ne znači da ja nemam šta za reći, već to znači da ja ne mislim da si ti spreman čuti moje misli".Na osvitu novog dana, nazdravljam Carici Tišine neme...
Iscediću ne znam iz kojih visina,
al znam da će to biti ova pozno
oktobarska poslednja kap kišna.
Iscediću ih kao poetična slova i
znam da će onako slučajno, kao
da su pozorna i prozračna, kao
da su zarazna i prolazna, sva ta
jesenja kišna raspoloženja, odveć
stati u ovu jednu moju strofu malu.
Нема коментара:
Постави коментар