POEZIJA VOLI, MOLI I BOLI...

Odoh da još večeras poručim dobar čitalački početak iz kosmičke kuhinje... prijatno...Volela bih da proniknem u svet fraktala i da imam dara da ih tumačim, a ne bi bilo loše ni da uspem uskoro da nacrtam savršenstvo fraktalnih crteža...Od sada treba svima reći da nacrtaju po jedan fraktal pa da vidimo o čemu se tu tačno radi...Ono što sutra moram uraditi - to je da umesim novi hleb... ovaj je trajao ipak 5 dana iako pola mere... i sutra ću brašno premeriti i pretvoriti u kašike, da više ne moram da merim u gramima i prljam vagicu..."OTVORENA SAM ZA NOVA OSEĆANJA I RAZMIŠLJANJA O ŽIVOTU.SADA UVIĐAM DA JE NA MENI ODGOVORNOST ZA STVARANJE ŽIVOTA MOJIH SNOVA.ŠIRIM RUKE KAKO BIH S RADOŠĆU I POLETOM PRIGRLILA ŽIVOT!"...Neke mudrosti treba ponavljati, sve dok ih doslovno ne primenimo - zna se sa uspehom... "Ako želiš da budeš jaka, nauči kako da se boriš sama"..."Pronađite vašu ljubav srcem, a ne svojim očima"..."Ja sam dovoljno dobra da ti oprostim, ali Ja nisam glupa toliko da ti i dalje verujem"...Konačno sam spoznala šta me najviše na celom svetu obraduje-raduje... Najviše me obraduje i raduje na svetu, kada tačno saznam (spoznam), a i doznam kome se ne sviđam i to uopšte...Poezija voli, moli i boli...Poezija jeste moja snaga, moja vera i sva moja nada... Stoga, dišem i živim za Poeziju...Poezijom se ne bi moglo nazvati i nazivati, sve ono što hladno i goropadno nije... Isto tako, poezija svoje stihove treba da zna i ume da peva-ispeva... Poezija mora i treba da bude ponosito gorda i ohola... I na kraju, poezija jeste misteriozno ravnodušna...Ujede me prejaka reč!...Onaj ko rečima nešto lane, mora paziti šta će biti kad svane...U svakodnevnici našoj primetno je siromaštvo reči, odsutvo svake lepote reči i tako dalje i tako šire...Buđenje je nepredvidljivi trenutak i neuhvatljivi momenat, pa se počesto dešava u različitim dobima dana i noći... Isto je i sa inspiracijom... Sa stvaranjem... Sa nekom kreacijom... Idejom... No, ja iako bih, kao, tek sada imala i mogla šta reći-izreći, mirno ću preklopiti papire i tako sve svoje unutrašnje doživljaje staviti pod ključ... A ostatku planete poželeti isto što i sebi: mirnu i dobru noć do novog buđenja...Strpljenje o kome se toliko razmišlja i piše... I tako zaključim da upravo ono o čemu čovek najviše razmišlja, doista toga ima unutra svoga vlastitoga bića najviše, čak na pretek... Da li su ljudi kadri da otkopaju tu količinu strpljenja koju imaju u ogromnim količinama???... Sopstevnim strpljenjem ima da se svako pozabavi, naravno ukoliko to i kad to poželi... I ja tako malo da razmišljam na temu strpljenja... I kad se pojavi ovde ono malo prozorsko pitanjce: o čemu razmišljaš", evo ja ovako volim da kažem: "Razmišljanje će vas naučiti strpljenju"... Ispada po logici toj, da oni koji stalno razmišljaju jesu zapravo i najstrpljiviji... Ima istine neke za većinu ovde prisutnih ipak daleke...Ako je tačno kao što kažete da "najviše profitira onaj koji najbolje služi", znači li to u neku ruku, da najviše upravo dobija onaj ko najbolje laže... Imali li neko sa ovim tvrđenjem da se slaže???...Zašto je bitno prerasti fazu ranjivosti???... Pa, zato što postati neranjivim u isti mah znači - biti odrastao i životu dorastao... I nisam ja otkrila ovim ništa novo... Neko je pre mene napisao: "Ranjivost je često cena odrastanja"... I tako - ranjivost beše naša najskuplja i najveće životna školarina... No, i to čovek preraste i u predivno biće izraste... Duhom poraste... Samo neka Život raste...I zašto se toliko insistira na meditaciji (ako ste pažljivo pratili - i ja sam upala u neka meditativna stanja)???... Osećam da je meditacija upravo ona sklnost duše ljudske, pri kojoj se jedino dolazi u neophodni balans, sazvučje i saglasje sa samim sobom... A upravo ključ svih velikih postignuća i dostignuće jeste prepoznati sebe samoga... No moje najveće dostignuće jeste i biće da volim i prihvatim sebe (ovakvu kakva sam baš sada, a ne sutra)... A za ovu inspiraciju kriva je mudrost, koja glasi: "Meditacija je sposobnost da budete u saglasnosti sa samim sobom"... I volim kad nasumično čitam knjigu, a oči, to jest pogled mi padne baš tamo gde treba.... I tako dođem do fantastično novih saznanja i otkrića... Meditacija jeste najslađi med naše duše...Svoje strahove ne treba ublažiti... Svoje sopstvene strahove treba potpuno eliminisati... Mada je sasvim drugačije kada su u pitanju stavovi... Svoje stavove treba ublažiti... Svoje sopstvene stavove ne treba potpuno eliminisati... A za ovo sve zaslužna je mudrost, koja glasi: "Ublažite najtvrdoglavije stavove"... I ja nekako primećujem da su reč STRAH i STAV nekako slične... I sad da se malo poigram tim rečima... Imati strah od stava ili stav od straha - šta je pametnije???...Treba upamtiti sledeću činjenicu života veoma dobro i poneti je kroz život (trebaće nam itekako), a ona glasi u mojoj inetrpretaciji ovako: Validan jeste samo onaj savet koji nam je izrečen od strane nekoga, ali samo utoliko ukoliko taj savet zaista jeste njegovo lično živo iskustvo, pretočeno sada u sopstveni doživljaj kroz pričanje neko...Pre nego što unutar čoveka bljesne neka velika i grandiozna ideja, on svu pažnju usmerava i usredsređuje svojim skoncentrisanim mislima najpre na sve one predmete i sitnice neznato male... A onda se iz takvog načina mišljenja sigurno desi ona neizreciva i precizna stvaralačka sreća, što čoveka uveseljava do nebesa...Pitam se: da li je opasno, ako danas (mada bi trebala da se uvežbam i pišem - sada) ne izustim bar jednu malu reč???... I zar ne bi možda ispravnije bilo da ovaj listić bele hartije ostane prazan - neispisan... I nije to moje trenutno siromaštvo duha... Šta ako samo pokušavam da izbegnem bespotreban rizik neuspešnosti i neumešnosti svoje... No, možda je ovo doista prilika da oživim misli svoje... Ja bih ipak da nađem bolje obrazloženje - zašto ostati danas (to jest sada) neizrečen - nedorečen... Treba mi dodatnog armiranog betona, da ojačam mislene tavanice svoje... Nisam još načula, da li će za vikend doći do pomeranja kazaljki na časovniku za jedan sat unazad - kada će i zvanično na snagu stupiti zimsko brojanje vremena???...Brus Li je nešto ovako rekao: "Upijaj sve ono što je korisno, a odbaci sve ono što nije... I sabiraj sve ono što je jedinstveno za tebe"... I neka ovo bude današnja motivacija...Utkivam sebe u svaku minutu svog omalenog života...

Kiša huči, uči, muči...

Kiša plavi, plaši, davi...

Kiša tinja, rominja, gromilja...

Kiša pljušti, rušti, ruši...

Kiša sipi...

Kiša lije, rije...

Kiša pada...

Kiša piša...

Poezija proključa u kotlu kiše

i traži neke reči, više i više, a

da bude opet sve tiše i srcu

pesničkom bliže, bliže, a tiše

i neka opet sutra bude kiše da 

Poezija stihove nove piše i diše...

I stih bez kaputa 

može dugo da luta 

ukraj puta kaljava 

da zasija kao divna duga

da ostane i bez druga

i da vodom zapluta

i da bude strofa duga...