Читајући
књигу, аутора протојереја Василија Ивошевића, која је изашла 1991. године у
издању Митрополије црногорско-приморске и скендеријске, а чији наслов гласи
''Преподобни старац Симеон'', осетила сам за потребу да свима који још увек
нису имали при руци ову задивљујућу књигу, укратко препричам житије оца
дајбабског. Колико смо се само пута нашли пред светим моштима дајбабским, и
колико ћемо се пута још наћи, а да притом ништа нисмо знали о његовом житију, које
је од велике и изузетне важности за нашу православну светоотачку баштину. Овај
мој мали дар свецу, који написах да дан светог Игњатија Богоносца, јесте израз
моје велике хвале и благодарења Господу, што ме удостоји да много пута целивам
нетљене мошти овог светог Божијег угодника.
Овај
свети и богољубиви старац живео је животом великог подвижника, аскете и
исихасте. Живео је строгим монашким правилом и свакога дана непрекидно је
служио свету и божанствену Литургију. Живео је и себе приносио на драговољну
жртву несебичног страдања за све оне који су долазили баш њему за поуку и
духовни савет. А свакога ко би му дошао, свети старц плавих небеских очију, послужио
би топлим чајем и медом вредних пчелица.
Старац
Симеон Дајбабски вуче корене из угледног и имућног братства Поповића, које је
живело на Цетињу. То је породица која је дала велики број угледних и за друштво
веома значајних личности, али несумњиво највећи међу њима јесте старац Симеон, који
засија као најсјајнији бисер међу
драгоценим бисерима. То су:професор Цетињске богословије свештеник
Филип, педагог Ђуро, професор Лазо, државни саветник Михаило-Мишо, сви из
братства и фамилије Поповића. Ова фамилија дошла је из села Јабуке, које је у
непосредној близини Цетиња, и то половином 18. века.
Овај
велики драгуљ братства Поповића родио се 19. децембра 1854. лета Господњег од
оца Васа и мајке Стане Мартиновић. Наденули су му име Саво. Убрзо по рођењу
маленога Саве, његови родитељи се разводе. Отац му умире, а мајка одлази у
Котор, а потом се преудаје у Задру за неког професора. Бригу и старање о Сави
преузели су деда Милан и баба. Дечак је крштен у Влашкој цркви, најстаријој
цетињској богомољи, а свети чин извршио је свештеник Лазо Поповић, брат Савиног
деде. Овај свештенк и добри пастир Христов био је ђак светог Петра Цетињског. Првој
писмености Саво се почео учити у манастирској школи, првој школи цетињској коју
је Његош основао. У току школовања Саво се нарочито истакао добрим владањем из
црквенословенског језика, појања и калиграфије. Волео је да
црта и тиме је привлачио пажњу, али су га због тога професори критиковали, јер
у време када је папира било мало и када је он био скуп, цртање се сматрало
дангубом. Саво је био дечак немирног и несташног духа. Ово живахно дете волело
је да прави и изненађења својим старатељима: деди и баби. Једном је чак и био
лишем награде које су додељиване ученицима, јер су га прогласили непослушним. Сва
четири разреда основне цетињске школе завршио је са одличним оценама из свих
предмета: веронаука, граматика, историја, земљопис, калиграфија, црквенословенски,
псалтир и појање. Био је имитатор и успешно је имитирао људе из свог окружења, а
то је веселило највише његове другове. Имао је дара и за певање и за гусле. Деди
је помагао у свим сеоским пословима, а највише при сечи дрва, орању и чувању
стоке. Почео је и да пуши још као ђак са својим друговима. Убрзо престаје са
овом лошом навиком и то онда када је чуо да је пушење порок. Чувајући стоку
увек је са собом носио по неку књигу и стално је читао. Чак је водио и Дневник.
У њему је записивао своје доживљаје и расположења своје душе. Волео је звук
цетињских звона и њихово умилно брујање. Волео је да гледа у плаво небо, сиње и
високо. Тако је долазио до спознаје Бога и његове творевине. То га је
одушевљавало.
Када
је стасао и постао момак у њему се пробудила велика жеља да настави даље
школовање, али деда Милан је мислио како да ожени свога мезимца унука. Не
губећи време Саво је почео да учи из почетних уџбеника француски и руски језик,
и још увек чувајући стоку. Велику подршку добијао је од стрике Михаила. Сава
неуморно ради и долази у посед једне Библије и догматике на руском језику. Цетињски
лекар давао му је лекције из француског језика, а Саво му је за узврат доносио
зоб за његовог коња. Тако су се договорили око плаћања часова.
У
ослободилачким ратовима Црне Горе против Турака, Саво је активно учествовао. Све
то је успорило његов одлазак на школовање, али му је и помогло да пером
забележи поменуте догађаје из историје свога народа и краја.
Ишао
је у Задар и први пут се сусрео са мајком, а након тога испловио је и кренуо
пут светог града Кијева. Примо га је у кијевску обитељ митрополит Филотеј
Успенски, уз чију помоћ млади Саво и добија стипендију Руског синода. Ступио је
у Семинарију, а од Срба са њим су се школовали још и Светолик Ранковић и
Мелентије Вујић, будући епископ тимочки. Избеглог митрополита Михаила
Јовановића, радо посећују и са њим се друже. По свршетку Академије одлази у
српско подворје у Москву. Одатле посећује и Петриград.
У
тридесет другој години живота враћа се на Цетиње, али убрзо одлази на студије у
Париз на Сорбону, а затим у Женеву. Вративши се поново на Цетиње решио је да се
замонаши. Монашење је извршено у Кијевској Лаври, и на постригу добија име
Симеон, по угледу на св. Симеона Мироточивог. Замонашен је крај гроба светог
Антонија Печерског, оснивача руског монаштва, у пешчери под земљом, на празник
Света Три Јерарха. Велику помоћ пружио му је избегли митрополит Михаило
Јовановић.
По
повратку из Русије, опет се обрео на своме вољеном Цетињу. Одређен је да иде у
манастир св. Николе на Врањини где се борио са комарцима и маларијом. Пошто се
разболео, одлази под острошке виси и ту проводи 6 година крај ћивота светог
Василија Острошког чудотворца, слава му и милост! Тако се испунила Симеону још
једна жеља: када је први пут прошао поред Острога пожелео је да дође и остане
крај ћивота острошког. То се и догодило. Предавао је у монашкој острошкој
школи, првој у Црној Гори. Писао је и записивао све што га је дотицало. Примао
је странце и радо им објашњавао историјат светиње.
Симеон
креће у походе светињама и обалази перивој Пресвете Богородице-Свету Гору
Атонску. Након овог ходочашћа, путује и у Јерусалим и о свему томе оставља
писмени траг. Имао је великог дара за писање. У слободно време волео је да пише
стихове, да чита, иконопише, фрескопише. Старчева најбоља фреска је
нерукотворени образ. Са његових фресака и икона
''највише се види душа''', како је то лепо описала руска књижевница
Марија Јасинска, приликом једне посете на далеко чувеном духовном старцу
Симеону. Био је одличан беседник овај
старац, дуге седе браде и високог раста. Много је проповедао, учио и
васпитавао.
Назван
је Дајбабски, по манастиру Дајбабе код Подгорице, који је откривен захваљујући
петнаестогодишњем дечаку, малом чобанчету, Петку Ивезићу, који је имао
сновиђење. У том сновиђењу откривено му је да је испод пашњака на коме он чува
своје стадо, под Дајбабском гором, скривена подземна црква. Чобанче је отишло
под Острог и исповедило се оцу Симеону. Касније је чобанче постало монах
дајбабски под именом Платон. То је било 1895. лета Господњег, на дан светог
Николаја Мирликијског чудотворца. Црква је посвећена Успењу Пресвете Богородице.
Велику помоћ и прилоге добио је овај свети човек из матушке Русије. Овај
манастир јесте задужбима старца Симеона. Он је често волео да назове овај свој
прекрасни врт подземним домом Царице небеске. Радови на откривању ове богомоље
започели су већ следеће године, 1896. Црква је освештана наредне године, 1897. Унутрашњост
ове цркве, старац је сам лично живописао. Имао је велики дар за иконопис, а о
томе сведоче најбоље његове фреске, као и иконе. Од своје келије до додземне
црквице, која је у виду крста, и тиме подсећа на старохришћанске базилике, старац
је долазио подземним ходником. Старац је задобио дар суза, кроз строг пост и
непрестану миолитву. Плакао је за читав свет. Спавао је јако мало, и то на
асури. Пио је само воду. Водећи стог живот према свом телу, према ближњима је
био благ и пун родитељског разумевања.
Лепи
су чемпреси који окружују манастир. Лепи су и високо се дижу под плава небеса, као
што се подигла и душа овод смиреноумног служитеља часног престола Господњег. Приближавајући
се манастиру још издалека видимо велики бели Крст, који нас све благосиља и
топло прима у ову свету обитељ. Волео је старац да има црквицу која ће бар мало
да личи на кијевско-печерске пештере. Сваку добру и богоугодну, душекорисну и
спасоносму жељу, Господ ушлиши и оствари истинским боготражитељима. Један од
њих свакако је био и јесте старац дајбабски Симеон.
Много је волео и у свом личном
животном примеру јако је подсећао на руске свете. Некима је личио на светог
Јована Кронштатског, док је друдима волео много да прича о светим печерцима
светом Антонију и Теодосију, али и о светом баћушки Серафиму Саровском. Овај
свети човек, земаљски анђео и небески човек, имао је богату библиотеку. Његову
келију красиле су многобројне иконе и непрекидно горећа кандила, чији жижци
увек горе, а никада не сагоревају. Волео је руску икону Пресвете Богородице
Одигитрије (Путеводитељице).
Краљ
Александар Карађорђевић одликовао га је орденом светога Саве трећег степена са
огрлицом. На Сабору 1921. предложен је за епископа захумско-рашког, што је свети
старац одбио. Посећивао га је свети ава Јустин Поповић и свети владика Николај
Велиморовић. Посећивали су га и истакнути Руси. Имао је дар прозорљивости и
предвидео је братоубилачки рат и крвопролиће у другом светском рату. Молио је Бога
да то не дочека. Тако је и било. Бог је услишио молитву свог оданог чада. Старац
се упокојио 1. априла 1941. лета Господњег, у осамдесет седмој години живота, у
својој задужбини манастиру Дајбабе.
Његове
свете и целебне мошти, пријатног и благоуханог миомириса, почивају у овој
светињи и свакодневно изливају велику благодатну силу свима онима који се искрено
поклоне и целивају нетљено тело овог светог богоугодника. Преподобни оче Симеоне Дајбабски, моли Христа
Бога за нас!
јануар 2004.
Бајина Башта
Нема коментара:
Постави коментар