ГЛОДАРИ...

Видело се још са хоризонта 

да глодари ноћима 

и својим опијајућим моћима 

грицкају занос 

нашег данашњег сазнања 

и смрве тако вољу нам за животом, 

па најстрашније казивање проживе 

у туђем мозгу окончња и остану живи, 

а умрли ти венци заточеника у овој мизери, 

а ја све ћу памтити по реду 

загледана у неископано брдо 

под којим и воз мора кад тад проћи 

и опет ћу знати светињу њиховог непребола 

да зграбим од чељусти заборава 

и опет ћу равнодушно испросити склад 

и недовршене речи страшног ми ишчезнућа,

док крај мене жури Уштап неповрата 

под далеком заштитом 

свога космичког одсјаја 

и оћутим сумње шапата све 

док глодари голицају и даље 

паралисану нам вољу...