Po praznoj hartiji ne nalazim više one tragove misli, ni one bojažljive poteze kad ne ispisah reč pravu... a svetlost žuta kao da baca svetlo po površini... i da li to ja opet grubost naslutim tek u daljini jeseni što utiče na jedno veče...Ne možemo sve ljude strpati u isti koš ili potrpat u istu vreću... postoje i oni koji se ne snađu u tom i takvom svetu... postoje oni koji ne teže... koji ne traže... koji ne sanjaju... koji ne žele... i koji uvide da za malo čim ima i da prežale...Možda se pretvaram u čudovište, no ko mari još za to... sve sam bila, osim možda čudovište... E, sad malo da budem čudovište... a čudovište ima jedan cilj: da učini sve da ga sve napusti i ostavi i rastavi... da ga vše nikad niko ne sastavi... i dela slobodno me mrzite ko vam brani, a ja, ja ću zbog toga uživati i dalje...I nije poražavajuće konstatovati da je sve manje onoga što doista valja i što zavređuje naše male pažnje...Ovo su vremena u kojima mnogo štošta treba da se čisti... treba da se čisti - zvuči poznato...Možda niste znali, ja najviše volim kad me ljudi tretiraju kao budalu i u tome nema okrutnosti ama baš nikakve...Biti pozitivan u moru govnara prosto nije moguće...Volela bih da nisam sama u jednoj velikoj ideji... svi omalovaženi i unesrećeni ljudi sa svojim beskorisnim diplomama trebalo bi da se okupe na javno spaljivanje svojih bezvrednih diploma...Uvek dođe onaj trenutak istine, kada samo preklopivši oči i ruke treba zareći nekom ko te tobož svirepo učio: hvala vam na svemu... nikada neću zaboraviti čemu ste me sve učili...U kamenu tuga, u tuzi krug, licemeran nikad neće biti moj lažni drug...Zaslužujem u nagosti svoj svojoj malo mira i velikog odmora...Neispisani stihovi nemaju pevljivosti, ritma, simetrije i metrike i pesnička misao više ne zapinje kao po strnjištu dok traga za pokošenim cvetom plavog lana i istina zaćuti kao kod ljudi koji ponajviše vole da se prave ludi i mašta nije vrednost u mozganju tuđem i glavna su merila otišla da premere tugu što obitava u oku sunca na zahodu...Nepomična tama malih grčevitih ljudi stisnutih u šaku jada, gde na izvrtanje svojih reči nemam prava i gde se još moja mašta premišlja i urezuje u sva čulna saznanja i uspomene bez zaborava...Opažanja i prepričavanja velikih laži kako bi premostili preokupacije bez razmišljanja ikakve imaginacije o tom skrivenom ilustrovanju dokolice i njene prigušene zanimacije, tamo gde su temelji izvrnuti naglavačke bez otkrovenja u tami gde besmrtni kod nastavja neograničenu potražnju svog padanja u prazno...Ukazati na plemenito čuvanje i neko uzvišeno stanje nad Čoveka bilo bi kao napomena bez uticaja prikrivenog kao kod odustajanja pred razmišljanjem o smislu života i ovo sadašnje vreme i odsutnosti davnih prisutnosti bez izraza i iskaza, što izvrtanjem ne liče više ni na Poeziju...Elementi padanjem u pokret i pokretljivost kao kroz propadanje bez hemijske analize pri umovanju i gledanju onih iskazivanja i pričanja, gde reč fenomena u traženju smisla tek umine preko podkonteksta neobjašnjenog fenomena jednog vremena...Atomi se kreću i okreću pri pokretnosti praznog prostranstva unutar njihove suštine same tu gde svaka monada prska od težine dana ili inercije jednog dosadnog sadašnjeg časa...Srž ili bitnost suštine sapostojanja i trenutnog premiišljanja o nepoznanicama daljine, pokušava ovo sadašnje shvatljivo stanje da podrazume kao pokretljivost jednog živućeg bića, što se miče od višekretnosti i višeznačnostii kao kad polazeći staje ili staje polazeći - svejedno...Danas bi bilo lepo skuvati lonče kafe i pokušati bar na trenutak nešto sasvim posebno iz svoje očišćenje unutrašnjosti izvući na hartiju čistu... da li će biti uspeha i u tom polju današnje gravitacije - ostaje da se tek sluti...Otrže li se to meni misao iskustvena cela: imam uspomene i prijatelje što niko na svetu nema...Danas bi trebalo dopustiti da ono najžilavije i ne baš tako dobro sažvakano meso progovori iz naših stomaka, kad nam već po mozgu nije dopušteno da zaistinski mislimo...Prijatelji koji misle da u mojoj glavi stanuje svašta i ne treba da mi više budu prijatelji... mislim da mozak upravo zato i postoji da bi ljudi njime o mnogo čemu razmišljali... a to što ja razmišljam unapred i u nazad jeste moje neprikosnoveno malo pravo... ja ne umem da živim u eri slatkih i nasmejanih uspešnih faca... život iz moje vizure ugla je nešto mnogo surovije, mučnije, teže i realnije... život je grčevita borba kao preživeti i opstati u svetu takvih strašila i pravila...Laganje jeste lagano igranje kroz gusto granje... A nada nije rečna peščana ada, a ni tamna poput ada... Dođe mi da kažem da je laganje naša jedina nada...Moje srce jeste Pandorina kutija... A kako je tačno došlo do svega toga... Pa sve je počelo onda kada je stvorena od ilovače i vode Pandora (prva žena) od strane boga vatre Hefajsta (koji beše kovač)... Potom je boginja Atena obukla i ukrasila Pandoru... A bog Zevs beše taj koji joj je darovao Život... I ostali bogovi prinesoše joj po jedan dar... Dobi - pamet, lepotu, darovitost, zavodljivost i uverljivost... Od najdosetljivijeg boga Hermesa (boga trgovine i proricanja, pismonoše i pratioca duša lukavih) dobila je dar likavstva i lažljivosti... Od boginje Here (zaštitnice porodice) dobila je radoznalost, koja joj ne davaše mira... I stvorena bi kao kazna ljudima, jer je Prometej ukrao vatru i podario je ljudima... No, Zevs beše taj koji Pandoru pokloni Epimeteju... Kao svadbeni poklon dobija prelepu kutiju ukrašenu dragim kamenjem i zlatnim ukrasima... Kutija bi zaključana... Zevs daje Pandori ključeve uz napomenu da ako želi imati srećan život, da nikada ne otvori kutiju dobijenu na dar... Radoznala Pandora nije mogla da miruje i da odoli... Otvorila je kutiju... A kad je otključala kutiju iz nje su počele izlaziti: nevolje, patnja, bol, gorčina, bolest i mnogobrojna svakojaka zla... Poslednje šta je izletelo iz kutije bila je NADA u vidu male ptice... To beše znak i simbol - utehe ljudskom rodu..."Misli su senke, ne tucite se sa njima".Vremena nikad ne bi bila teška... za to su se pobrinuli neki ljudi... koji su svojoj pojavom unakazili sva naša prošla i sadašnja vremena...Zabranjen koncert nije isto što i zabranjen koncept...Jedan naš grad, polako postaje ad..."Pronađite utočište u umu kada vam je to potrebno"."Zapamtite koliko na vas utiče neki primer"."Posmatrajte šta uspeva kod drugih ljudi"."Ne dozvolite nikome da vas zastraši"."Pametno poklonite svoje poverenje"."Čuvajte se tuđih motiva"."Percepcija je istina"."Realnost je kolektivni predosećaj".I zašto sam prestala da vozim bicikl... Pa, ne osećam se više sigurno i bezbedno...Čovek više nije siguran i bezbedan da izađe sam na ulicu... No, ukoliko baš morate da napustite svoju kući il stan, kako bi obavili to što imate za obaviti, najsigurnije i najbezbednije biće da u taj pohod ne krećete nikako i nipošto sami... Uvek imajte nekoga uz vas... Inače, svašta može da vas snađe... Pogledajte u šta nam se pretvara stvarnost i realnost...''Onome koga nesreca prati kazi da bol nece trajati! Svako veselje ima kraj, i brige ce ti proci, znaj''.''Biser u mraku - biser i po danu, koji po stablama svetlost baca.
Surovo je dušu okrenutu astralnim sazvežđima nazvati neplodnom...
i ko to zaparloži mozgove plodonosne...
nebeski šator jalovo svetluca u dužici jednog oka...
i umilne su hemisfere i sfere i biosfere...
to kiša meteora izobilnošću na misao mi pade...
i stade u strofu što je šaljem u astralne daljine...
tamo gde Jupiter, Neptun i Uran svojim bojama plene...
Magle su sive i pejzaži zimski su hladni i puni zamagljene tuge...
nema živosti na akvarelima onim i tim...
nema toplih boja...
nema bleska sunca...
nema onog pobedonosnog jutra...
sleđena tišina i nema ćutnja...
nakvašena patnja i tuga...
i bol neka duga druga...
i bez duga i bez druga...
sivilo magle proždire sve i svakog...
teška zima jako duga zagospodarila platnom...
i opet nepomična patnja i tuga...
sve je tamo natovarena tuga...
i jedno zapamtiti dobro treba: kao da nema umetnosti, ako je nije proizvela neka najdublja patnja ili čovekova tuga duga...
Нема коментара:
Постави коментар