Ратно превијалиште и
српско војничко гробље
Из
Бајине Баште низводно реком Дрином идете у сусрет прекрасном крајолику и после
пређене маршуте од 132 километра долазите пред капију манастира Троноша код Лознице
- посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. То је Драгутинова задужбина и
задужбина његове жене Кателине, задужбина нашег Светог краља Теоктиста кога
знамо и памтимо као ''врло побожног,
благе нарави, доброг срца, савесног и правичног''. Као монах ''и дању и ноћу лутао је поред Саве молећи
Бога за опроштај и мучећи своје тело. Ископао је гроб, у њему наслагао оштро
камење и трње и на њему лежао, обучен само у кострену ризу, гологлав и бос''. Своју
побожност и љубав према црквама и манастирима најбоље је манифестовао подизањем
својих задужбина Раче, Тавне, Папраће и Троноше. Пошто га је смрт претекла,
завршавање Троноше приписује се краљици Каталини 1317. лета Господњег. Прва
обнова Троноше била је у 16 веку 1599. У
Троноши је цветала преписивачка делатност и ту су се исписивали Минеји. Било је
то време када су душе биле златне, а причешћивање се вршило из дрвених путира.
Данас је време златних путира и нажалост дрвених душа, како то једном приликом рече мудри Патријарх Павле. Турци су посекли
игумана Мојсеја на троношким вратима 1792. Када је запаљена 1813. Рача,
запаљена је и њена сестра Троноша, спаљене су оба Драгутинова чеда. Живопис је
из 1834. Овде је половином 18 века написано дело Троношки родослов веома
значајно и драгоцено, а преписао га је 1791. Јосиф јеромонах из Троноше. Крајем
18 века у Троношу стижу и књиге из Русије. Троноша је чувена по свом
архимандриту Стевану Јовановићу Троношцу, који је свог сабрата Хаџи Мелентија
Стефановића послао у манастир Рачу ради обнове, коју обнови својом мудрошћу и
дипломатијом. Архимандрит Стеван ''као
учитељ дао је прве основе читања и писања великом научном и културном раднику
Вуку Стефановићу Караџићу. Неколико деценија пре Вукове реформе српског
правописа он је у својим писмима изостављао слово ЈЕР на крају речи. Манастир
Троноша и архимандрит Стеван су главна одредница и орјентациј свеукупног
Вуковог деловања''. За Троношу био је везан и велики Србин Лознице Јован
Цвијић, чија се родна кућа налазила сат хода од храма троношког. Јован Цвијић
је био веома побожан и тежио је да живи ''далеко
од светске гужве и од ситних интереса и сујета које заглупљавају и
заслепљују''. Прво Драгутиново чедо Рача дала је надалеко чувене
преписиваче, а друго чедо Троноша дала је највећег реформатора наше народне
књижевности. Међу старешинама
Троноше забележен је од 1864. до 1865. игуман Серафим Рачанин. Близу улаза у
порту троношку налази се капела Светог Великомученика Пантелејмона и чесма
девет Југовића и старине Југ Богдана, која је по предању подигнута уочи
Косовског боја. Значај Троноше није само у томе.
Троноше
је кроз минуле ратове ''била тешки
рањеник који је очајно вапио и преклињао за помоћ''. При удару
аустроугарских војника на мајку Србију 8. септембра 1914. овај манастир се
нашао на нишану непријатељских бајонета. Око 2 месеца водиле су се жестоке
борбе око троношких планина Гучева и Борање. У вихору Првог светског рата овај
манастир послужио је као место где је радило
ратно превијалиште. Троношка порта постала је место где се родило и поникло ново српско гробље - ратничко и
војничко - још једно свето српско место где су похрањивани лешеви српски и подрињски.
Славни ратници из дивизија српских оствавише поруку и завет нама потомцима: ''Слатко је и славно за Отаџбину умрети,
слађе гробом него вечитим робом'' - која и данас стоји у троношкој порти,
уклесана у каменој плочи - што стоји над гробом поручника Жарка Диковића, чији
се млади војнички живот угаси у 26-ој години. Рођен 1888., а страдао 31.
октобра на Лучиндан 1914. Још један споменик из Првог светског рата у порти и
камена плоча на којој пише да је ту гроб капетана Душана Шикопарија из 17-ог
пука Дринске дивизије. Јуначки је погинуо 24. октобра 1914. на Биљегу. Од
јануара до септембра 1915. у време назови ''затишја'' пред буру још страшнију и
већу, у Троноши је један одред српске војске сакупио кости изгинулих другова и
сапатника. Сахранили су их у порту, а гробове су обележили омањим дрвеним
крстовима. Зуб времена начео је скромне дрвене крстове, тако да су данас на
зеленој површини видне и знане само две горепоменуте камене плоче. У Троноши је
једно време боравио и војни свештеник 6-ог прекобројног пука Димитрије
Димитријевић, који нама потомцима остави зебелешку од 12 имена изгинулих
ратника 1914-15. - капетани друге класе: Андрија Живковић, др Атанасије
Каракашевић, Душан Митровић и Душан Шикопарија; поручници: Жарко
Диковић, Коста Антоновић и Чедомир Поповић; потпоручници: Никола Симић и
Милан Поповић; наредници: Дамјан Илић и Милорад Илић и каплар Божидар
Јовановић. Број гробова у порти зантно је већи, а само за две хумке зна се чије
су. У вихору Првог светског рата Троноша је више пута пљачкана од стране
аустроугарских војника. У једном пљачкашком походу поскидана су сва цркевна
врата и тако је храм до 1923. био ''безвратан''. Иконе, певнице, црквени сасуди
и књиге - попаљени су. Фреске су уништене и изгребане ножевима, тако да се и
данас могу видети болни трагови и незарасли ожиљци у олтарском делу храма, али
и изнад десне и леве певнице. Поскидана су и однета звона, 2 пара волова са
колима, пар коња са опремом и запрегом, стадо од 200 оваца и 100 коза. У то
претешко време архимандрит троношки био је Тихон Иванчевић родом из Бачке (једно
време избегао у манастир Јошаницу). Ухваћен је у Троноши од стране Шваба при
другом њиховом упаду. На очи мештана тукли су га и злостављали. Оптужен је за
шпијунажу у корист српске војске. Мучен је глађу и хладноћом. Затворен је у
београдској тврђави, а обешен је у Горњем граду. Сахрањен је децембра 1917. на
Новом Гробљу у Београду. Заслугом Друштва ''Кнегиња Зорка'' пренет је 1926. у
Троношу. Гроб му је са леве стране олтара крај манастирске цркве. Управљао је
Троношом 30 година. Иза њега остао је нови конак из 1906. ( срушен је 1941. и
поново обновљен 1960.) и воћњаци. У колективном памћењу остао је познат као
отресит, скроман човек, вешт економ и
способан прегалац. Био је добар духовник и благородан старешина, цквени
посленик и заслужни старешина, као и добра познавалац богослужбеног поретка СПЦ-е.
29. август 2008.
Бајина Башта
Нема коментара:
Постави коментар