Za svaku radost po jedna kometa pada, gde ima kometa tu sam i Ja..."Sutra je novi dan i život teče... Ne postoji ni bol ni jad što proći neće"..."Otišla bih daleko od ljudi", pa neka me zbog toga niko i nikad više ne osudi, neka mi teško ne presudi..."Brzo prođe i dobro i zlo"...Samo pravi gazda zna šta je glazba...Moja čula su pretupela, otupela, od pletiva zatupela, tako da sve više naginjem poetikama bez suštine...Ko se još seća pesme "Nono, Nono, dobri moj Nono"...S jeseni lisje lisičije boje prima u svoje nežno srdašce...Puče mi herpes pa krvarim...Ljudi koji su teret jedni drugima, ne zaslužuju se ljudima više ni nazivati...Poezija nežnošću i lepotom svojih reči besmisao svaki leči...Slušam trenutno Terezu Kesoviju, pošto se oduševih kad najveći pesnik inače još u detinjstvu zastrašen muzikom Branko Ćopić reče da ju je slušao i slušati mnogo voleo...Oparala sam sve...I tako izvukla sam igle i pletivo param... vredelo je setiti se početničkih pletiljskih dana... nije pletenje za mene... a ja sam volela da vezem... i skoro sve uramljene i neuramljene goblene u ovoj kući ja sam izvezla... obožavam da vezem, no goblena više nema...To što pronalazim okean dosade nema veze sa godišnjim dobom... jeste o jeseni dosadno... no dosadno je što meni i ono što volim sve brzo dosadi... toga se treba pribojavati... a opet ništa ne zamara kao dosada... i možda bih baš zbog dosade trebala ipak da završim započeto pletivo - bar dok imam vunice u kesi...I danas sam štrikala i ištrikala sam isto onoliko kao i sinoć... sada se moje pletivo dupliralo... i nemam volje da završim... dođe mi sve da oparam ili bacim... no, to je trenutak... spozanjem da me štrikanje ne ispunjava kao pisanje i čitanje... i ja jedva čekam da mi knjiga pristigne... nema mi druge... kuvanje i bože pomozi, ali štrikanje ipak nije moj stil... a to je zato što ja ne umem umešno da pletem, već samo pravo i to je malo dosadno... ne znam sve te mustre... i eto šta god počnem uvidim koliko sam daleko od svega, pa i od pletenja... i čudim se da se u kuvanju još zadržim bez neke bojazni od neuspeha... a toliko koliko sebi spremim da održim duh u nosu i valja od mog kuvanja... ni tu baš nisam presrećna...Živimo u svetu velikih nebuloza... da li ste primetili...Ja sam prezahvalna za svu tu količinu ljubavi, pa sada slepo shvatam da mi je sve učinjeno samo iz najčistije ljubavi, koja je tako mnogo kroz ovaj život bolela i pekla... i kako mogu da zaboravim svu tu količinu bola ili ljubavi - svejedno..."Nemojte ljudim otkrivati svoje planove. Pokažite im svoje rezultate"...Čedno ostaje čedno, ma gde god da bude bačeno ili odbačeno...Sve me manje interesuje kakav je svet oko mene, jer ja sve više istražujem i sagledavam ono što vazda imam - svoj zadivljujući svet unutrašnji... i šta mi više treba od toga...Danas živimo u svetu u kome je imperativ ili zapovedni način to konstantno traženje nečega ili u najgorem slučaju nekoga... i među milion takvih ljudi, nađe se upravo jedan čovek kome do traženja uopšte ne da nije stalo, već i nije u sferi njegovih interesovanja... dakle postoji jedan čovek koji je otupljen na svaku vrstu traženja... a i šta bi mogao naći...Za mene je sreća ipak savršenstvo u svakom smislu te reči...Misli drugih ljudi obično započinju time i nekako u stratu sugerišu šta to drugi misle, kažu ili najčešće urade... malo je onih misli koje su tu da nas usmere na fokusiranje na naše sopstveno Ja... i zato valjda to svoje ja slabije i pronađemo u nečemu... podvuče čovek crtu pa više i ne primećuje one okolo njega... stane pred ogledala svojih 5 i pokušava da konačno dopre do svoga sve vreme prisutno Ja... no naleti sa strane su obično onakvi da pokušaju podriti čovekovo pravo Ja... no čovek takav doista zna šta mu je činiti ili ne činiti - svejedno...Ono što ljude rastavlja ne mora biti daljina i obično to nije daljina... ljude rastavlja upravo njihova blizina...Zadivljujuće najlepši predmeti i stvari, ustvari - ćute, ali ne i LJUDI...I Carstvo Reči rodi se iz samo jednog para krem papuča... Hvala!Dela nekih ljudi doista se mogu nazvati Umetnošću, no za moj neukus previše su mračni...I tako završih sa dve odlične knjige Poezije... Sad tragam za novim izvorima inspiracije...Каква чудеса над нама висе... Све што урадимо данас, биће уписано као да смо урадили још јуче...Reč prekrasna, nije nikad naprasna...Ako sve počinje iznutra, onda i moja trenutna misao izvire iznutra... A kakvo je unutra tamo odakle moja misao izrasta u reč još ne izgovorenu, ali napisanu???... Ko sme da zaviri u dubine svoje vlastite duše i srca, tamo odakle zveckaju prvi zvuci i gromoglasna slova???... Ko ume da prepozna sve te lelujave energične talase, što se bez barijere emituju po prostranstvu tajanstvene mirnoće i tišine???... I koja to unutrašnja snaga napaja sve te sijalice iskričave i treperave???... Odakle u meni sva ta radosna i blažena stanja, dok ja sa osmehom gledam u tavanicu, koju je još odavno patentirao pronalazač vešti... I hiljadu novih pitanja na temu srodnu, dok pod nogama betonska ploča propušta zvuke muzike ove...Danas sam imala neverovatno uspešan dan... Napisala sam dve priče i to očas posla... Sutra završavam sa prvom knjigom i prelazim na preostalih 475 stranaica... Iz prve knjige ispalo je 12 nastavaka priče... Možda nešto više očekujm (ako ne isto toliko) i od druge knjige... No, o tome će se tek videti i čitati... No, najvažnije jeste da Ličnost koju sa velikom pažnjom proučavam (iako mi po oblastima svoga naučnog bavljenja nije bliska) jeste stilom svog književnog kazivanja i više nego bliska... Zato valjda sa lakoćom iščitavam svih tih 900 strana... I nema ljudske priče i čoveka sa kojim ne bih mogla da se srodim kao sa svojom vlastitom dušom... A ta priča je više nego neverovatna... Utrošila sam do danas mnogo papira i 3 olovke cele... No, priča se još uvek ispisuje...O, srce moje, laskaj mi: lasno, jasno, lako, kratko i slatko...Tek o jeseni spoznamo, koliko nas to ovaj prolazni život dariva neponovljivim plodovima ogromnog živog životnog iskustva, koji su neizostavno začinjeni svim tim malim životnim mudrostima, radostima, pa i gadostima... Tek o jeseni spoznamo koliko se u trapove naše duše prikupi tog dragocenog životnog iskustva... I ne bi to iskustvo bilo baš toliko ukusno i dragoceno, da svoje prste u sve to ne umeša i naša intuicija... Ona je ta naročita posebnost koja čudesa stvara i naše duše u beskraj otvara... Tek o jesni kiše klize niz oluke tako lako i glatko, što čitavu stvar života učini slatku kao slatko i glatku kao staklo... Tek o jeseni...MISLENI TOK - MOJ OTOK...Ubacim misli u novi misleni tok i opet potečem kao moja krivudava reka... Taj moj misleni tok pokušavam da ubacim u ispravan rečni sliv, pa primećujem na jedno oko gledajući, kako svi ljudi gledaju i posmatraju gotovo iste stvari svakodnevno... No, njihovi doživljaji tih posmatranih i doživljenih istih stvari su veoma različiti i raznoliki... U tome počiva veliko prirodno bogatstvo naših raznovrsnih mislenih tokova... Misleni tok zato jeste teško staviti pod neki strani patronat i surovu kontrolu.... Misleni tok pripada isključivo njegovom vlasniku i to čitavim bićem... I nije pitanje da li vam se moj misleni tok dopada... On i nije potekao da bi se vama, tobože, dopao... Meni je bitan i važan... Ja postojim dok postoji i moj misleni tok... To je moj unutrašnji pusti otok, na kome provodim sve svoje slobodarske stvaralačke trenutke...I uporno se neki ljude trude da me pronađu na više adresa, a ja odvajkada živim na stalno istoj nepromenljivoj adresi...Volim početi sa rečju "pokatkad", mada i bez nje, neće biti teško nazreti smisao današnjega dana... I zaista, pokatkad čovek ne mora doslovce nešto da pročita ili iščita da bi bio baš skladno u sve napsiano i ubeđen... Predubeđen... Probuđen... Upućen... Postoji u čoveku (kažu svakom - no ja bih rekla u svakom stotom) ona jedna mala neugasla iskra ljudskosti... I upravo ta ljudskost potrebna je onima, koji bi sve svoje da zidaju na osnovu pročitanog - iščitanog... Meni za neko dalje naziđivanje ili doziđivanje nije potrebno da čitam - iščitavam... Ja imam to neko prefinjeno čulo šesto, taj sveunutrašnji glas, koji mi vazda budno odgovara i govori, no po kome samo još treba da se uskladim i bez premca rukovodim... I upravo sam jezik zavezala na mrtvi čvor, a nokte sam skratila opet na pola koplja... Sve u svemu, nešto lakše kucam i to bez greške... Dobar dan i sveprijatan ručak...
Život nam vrati drage dane...
kad nabasamo na neke nove jarane...
kad zamirišemo jorgovane...
kroz dragovanje i radovanje...
Tuga kao pruga duga...
vremeplov bez duga...
modrina bez boje duga...
pozorje bez druga...
život kao brza pruga..
na pidžami jedna pruga...
Poezije nežne strune,
kad smisao u besmislu trune,
kad bol i tuga u srcu trne,
misao kad pretrne,
kad zabruje duše strune
poezija poezije tvoje poje...
Нема коментара:
Постави коментар