НАРОДНА НОВИНАРКА - НАДА ЛУКИЋ ДРИНСКА ...

фотографија Нада Лукић Дринска

            Рођена  у Бајиној Башти 1947. од оца Гојка и мајке Смиље. Одрасла и стекла основно образовање у Бајиној Башти. Са 14 година први пут напушта завичај и започиње средњошколске дане у  ужичкој Гимназији. Прелази у Велики Зворник где завршава школу и постаје дипломирани матурант гимназије. Талентована још од раних ђачких дана за поезију, прозу и лепу књижевну реч. Као гимназијалка освојила друго место од  укупно 200 учесника у ондашњој Југославији. Покрај логорске ватре на Тјентишту, крај Сутјеске, рецитовала је своју песму ''Јутро''. Све се снимило захваљујући техници Радио Сарајева, који пренесе њен младалачки глас радио таласима у даљину, чак до завичаја, где су је чули сви њени, окупљени око огњишта. Песма је изашла у Службеном листу. Студирала је књижевност, коју није завршила. Радила је у Општини бајинобаштанској 3 године. Живела и радила један краћи временски  период (три године) у Копру, у Словенији. До пензије, остатак радног века провела на радном месту у београдској Беобанци. Већ четири године уназад, активно ради у завичајном удружењу Бајинобаштана у Београду. Помаже око организације, дружења и окупљања свих бајинобаштана у Центру Сава о јесени сваке године. Поносна мајка сина Вука, ћерке Наташе, и радосна бака унука Немање и Огњена. Живи и ради у Београду. Сваки слободан минут проводи у завичају у породичној кући у Вишесави у Веизовићима, која је подигнута пре другог светског рата.

            Њено писање књижевно обилује, не само прејаким речима туге и бола, већ и духовитим реченицама - каламбурима, тим играма речи својственим само њој и њеном начину писања, а које је на далеко чувено и препознатљиво... Писала је годинама уназад за лист ''Баштина'', до недавно и то спорадично за ''ББ Глас'',  као и за ''Ужичку недељу'', лист ''Данас'', ''Глас јавности'', женски часопис ''Нада'', књижевни лист ''Хоризонти''... Запамћена су њена гостовања у програмима Радиа Нови Сад, Радиа Београд, као и гостовања по локалним телевизијама по западној Србији (Прибој, Чајетина, Ужице, Бајина Башта). Осмислила је и организовала многе приредбе, промоције, али и новогодишње програме на ББ каналу 4. Пише о сликарима - Тарском и Самарџији, о сликарима боемске Скадарлије. Писала је поговор за књигу приповедака Драгану Поповићу Курузлији, део поговора за књигу дечијих песам Недељку Рајић, предговор књизи песама песникињи +Драгици Јокић... Писала је и пише приказе са промоција новоизашлих књига.

            Њене текстове можете наћи и на интернет странама ''Српска дијаспора'', међу  Причама сербским, на странама ''Уједињена Србија'', где се чита њена прича о косовскометохијским зорама што бојажљиво свићу, а она рече: ''Косово и Метохија у срцима нашим...Зора је модра...'', и кроз ову причу описа једно од своја три велика поклоничка путовања по земљи косметској уз благослов Епископа Артемија. Путује и пише по Космету и о Космету. Плаче и радује се при путовањима по Косову и Метохији, које последњи пут посети 14. јула овог лета 2008. на Свете Враче Козму и Дамјана, када походи Дечане, Пећку Патријаршију, Грачаницу, Свете Враче разрушене и делимично обновљење, али и Велику Хочу. 

            Пише о ратницима за листове ''Војни ветеран'', ''Добровољачки гласник'', ''Глас озренски'' у Републици Српској... Пише о деци без родитеља, мајкама без деце... Пише приче истините које још увек овде тешко пролазе, али приче истините које остају и немо  у рукопису трају... У ''Гласу возућком''  у Републици Српској објављене су њене приче истините о Сребреници и  мосту на Скеланима... Пише истините приче Удружења логораша из свих бивших република југословенских... Изашла је у ''Добровољачком галснику'' прича њена о добровољцима из последњих бојева и песма Видовданска Отаџбини под именом ''Видовдан''... Још ми рече: ''Пишем о избеглим у земљи Србији... Приче из кампова око Београда... Приче о Србима који никада не напуштају своја огњишта и који су остали јужно од Ибра...''... Даље ми каза: ''Спавала - неспавала, заједно са њима отворених очију као што они сада тамо иза бодљикаве жице стално чине... Плакала и певала заједно са њима на Божићно јутро 2008. у 5 сати изјутра док је служио Епсикоп рашко-призренски, свекосовски и метохијски Господин Артемије...''...

           

            Има невероватан ''филинг'' за добру причу истиниту. Проналази и открива талентовану и богом надарену децу. Једна је од покретачаи и твораца Књижевног клуба у Бајиној Башти. За своје прегалаштво добила је  неколико захвалница. Једна од њих гласи: ''Захваљујемо вам се на несебичном ангажовању којим сте допринели успешној представи и слављу Центара дечијих летовалишта и опоравилишта 05.10.2002. године на Митровцу на Тари, у оквиру кампање 'Ко ће бити наш милионити' ''. Ово јој је уручио Центар дечијих летовалишта и опоравилишта града Београда - Служба меркетинга и пропаганде.

            Од 2006. члан Савеза новинара Србије и Црне Горе, чији је председник Господин Нино Брајовић. Показује ми новинарску професионалну легитимацију на којој пише - професионални новинар. На последњој страни легитимације, још пише: ''Молим вас да власнику професионалне новинарске легитимације омогућите да несметано обави новинарски задатак''. Члан је књижевног клуба ''Никола Тесла'' на Дорћолу, општина Стари Град.

            Од 2007. постала је члан редакције листа Савеза потомака ратника 1912-1920. ''Завет''. Прва је Бајинобаштанка - добитница Завета (додела Завета установљена је 1. новембра 1996. у Београду), који јој уручи председник Савеза потомака ратника ослободилачких ратова Србије и Црне Горе од 1912-1920 пуковник Љубомир Марковић, у Бајиној Башти у хотелу ''Дрина'' лета 2007. Један од Завета, драгим потомцима, драгој нашој деци и будућности нашој, гласи: ''Завет вама остављамо ко` зеницу ока свог сачувајте наша дела помого вам Господ Бог''. Поред речи исписаних на Завету, ту су и ликови Војвода (Степе Степановића, Живојина Мишића, Радомира Путика, Петра Бојовића) и сердара Јанка Вукотића, који су ту да нас подсећају и опомињу. Директан је потомак славног солунца Светомира Лукића, што је сахрањен на Зејтинлику, а који побиге 1914. у својој 20-ој години живота. Њени Лукићи и Веизовићи по мајчиној линији - иако заборављени и  изостављени у Лексикону рачанскога краја - она неуморно пише, прича и сведочи о њима: Милутин Лукић стрељан на Бањици 1942. заједно са осталим потомцима њеним  - Рајаком Павићевић. А Милоје Лукић, комита и граничар, скочи у Дрину истих тих дана те крваве 1942. да спаси друга који се давио. Обојица се утопише, а деда њен Мика сплавар са Дрине, пронађе и у чамац дрвени извади сина Милоја и друга му граничара. За себе надахнуто рече: ''Унука ратникова, ћерка ратникова, синовица тројице ратника и мајка ратникова''. Изабрана је за секретара Општинског одбора савеза потомака ратника на Старом Граду које носи име ''Мајор Гавриловић''. Почасни је члан Добровољног Ватрогасног Друштва Стари Град у Београду.

           

            Њен највећи успех јесте сређивање манастирске Библиотеку у Рачи од априла 2002. до августа 2005. са мањим прекидима. Последњи пут сређивала је исту ту библиотеку 23. септембра 2005. када је направила рекапитуалицију свега урађеног и обелоданила следеће чињенично стање: исписане су картице до броја 2519, искуцан је списак књига до броја 2652. Извршила је попис књига и исписала картоне (картице) по библиотекарским сигнатурама и инвентарским бројевима. Евидентирала је скоро па 3 хиљаде књига. Ово ни једном њеном претходнику који је покушавао да уреди благо рачанско, није пошло за руком. Велики број новопридошлих књига чека на даљу обраду, а она чека да се закључана врата рачанска за све књигофиле и књигочуваре засвагда и отворе. Бори се и залаже свим срцем, свим снагама за званичну регистрацију књига рачанских и њихову каталогизацију, како би  спасила књиге од заборава и растурања. Ово није узалудан труд, а ни борба. Жели да се књиге истинске библиотеке чувају онако како и заслужују.

            Ову причу животну заборављену, ову једну мрву, ову једну малу мрвицу из пребогатог животописа народне новинарке - Наде Лукић Дринске, покушаћу на крају да поткрепим и окрепим благодатним словима Светог Јована Златоустог, која гласе: ''Патња је велико дело, јер ће човека учинити испробаним - искушаним и научити га врлини трпљења... Не треба да се стиди онај ко трпи, већ онај ко чини насиље и наноси увреде...Не само у Давидовом, већ и у животу сваког човека може се пронаћи далеко више патњи него уживања...Одбаци ме, ако хоћеш, ако хоћеш каменуј ме, ако хоћеш омрзни ме: злонамерност непријатеља за мене је залог венца, а број мојих награда биће једнак броју мојих рана...Бог није пристрасан...Несрећа чини нашу душу издржљивијом, а мисао бива снажнија''.

Прича забележена 13-ог августа 2008-е године... Објављујем је данас после 8 година... Слата је на адресе неких локалних новина, но они нису имали простора да иста угледа и светлост дана... Ова прича би могла да има и наставак, шта се десило након ових прећутаних 8 година... Доста лепог и успешног у животу драге нам Наде Дринске... Стога, можда, неки други пут, уз кафу и обланде -  испишем још по коју реч у прилог сведочанства неуморне Дринске...

Неизмерно Вам Хвала, поштована Надо Дринска...