BEZBEDNO JE ZDRAVO MAŠTATI I JA ZDRAVO MAŠTAM...

Ajde obrati pažnju na svoju nutrinu

Fali li tamo nešto ti ispravi i dodaj

Ispiši šta ti treba i izbriši šta ne želiš

Razdani se i rasani ako si još ne probuđen

Malo po malo i ideš ka ključu svoga bića

Ako tako uporno nastaviš svaki dan

Cilj će biti sve bliži i dobro znaj

Ima mesta u Kosmosu za sve tvoje dobre želje

Ja tvoje Ja treba da se preokrene na bolje

A ti ne čekaj da te okrenu - promeni se sada...

"Svaki dan jeste nova prilika-šansa. Juče je završeno i gotovo. Danas jeste prvi dan moje budućnosti".

Živeli... zaslužila sam da živim... tačnije - Ja zaslužujem i Ja živim...Već koliko sutra ispisaću na karticama sve one divne afirmacije i ne može više da ne valja... sve je dobro...Negativci će pokušati istim intenzitetom njihovih slabih talasa da "udaraju" po nama... no ko samo zagazi na put promene dobro zna da uz malo smeška sve se odbija i vraća naručiocu bez premca...BEZBEDNO JE ZDRAVO MAŠTATI I JA ZDRAVO MAŠTAM."SVE JE STVARNO DOBRO U MOM SVETU. JA SAM SIGURNA-BEZBEDNA, ZAŠTIĆENA I VEOMA MNOGO VOLJENA".Dan kada me ujeo prvi i poslednji  stršljen ili sam ujela Ja njega...Ono po čemu ću pamtiti ovaj najdivniji dan jeste novo kosmičko iskustvo bez ikakvih nepoželjnih reakcija po mene... prvo sinoć sam pročitala celu knjigu i skužila o čemu se tačno radi... a danas oko 11 sati ujeo me je moj prvi i poslednji stršljen u životu... srećom malo je otrova izbacio u moju levu butinu... a ja prigrlila jedno lepo drvo da se uslikam sa njim a na njenu je on pio jutarnju rosu... kad nešto me bocnu kao igla od injekcije ili trn i poče da me boli i peče... i tako je sve do sada... malo se proširilo okolo uboda i blago je crveno i natečeno... brzo sam ga stresla i zgazila... ujeo me kroz farmerke... kad ono malo otrova ovako peče i sad mogu verovati kako je cela doza jako bolna... imala sam sreću... dobro je da me nije fisnula šarka.. nisam paničila i srećom voleći prirodu i ovo živo prirodno biće ja sam bez ikakve alergije i svraba ovo idelano podnela... nekad sam od pčela naticala, no nikad za panično trčanje da primim neki od seruma... odbolujem bol i otok i sve prođe... eto ko bi se nadao da će me ujesti stršljen - ni manje ni više... važno da se dobro podnosimo...Veselošću neka slova trepere, trepere, trepere... i tako će brže stići od mene do Tebe...Ja samo blaženo prostirem sva ova slova, po žici zlatnoj nebeskoj, da svetle treperavo sjajno sa plavog svoda, kroz osmehe bajno, kroz melodije dične, kroz harmonije lične i da budu slova ova kad zatreba, brža i hitrija od zimom umrtvljenog poskoka ili nekog skota...Pokaži svoju reč u malom... U velikom lako je reči nizati-pisati...Pijučem ostatke prošlog zaborava, kao slatko hladno promrzlo grožđe...Jučerašnji dan mirisao je poslednji put juče na duvan... Zato mesto jučerašnjeg duvana, današnji dan zamenih rekom nekih izduvanih slova...Punim pluća, punim baterije, da oteram sve te dosadne bakterije i usnimim sutra fotografije nove, nove, nove...Idem na pesnička vrela onih kasaba, gde su i pre mene neke više glave, rastočile i u reku mnogo toga dotočile, one energije stvaralačkog genija, pa da se zapljusnem tek po nekom kapljicom i ja oko mosta, pokatkad... I uspem li da iskažem bar neka slova, biće to vredno svakog mog neuspelog svakog narednog koraka-iskoraka, svejedno... I zaborava, i nestajanja i oticanja u reku po sličnosti duha srodnih slova... Biće to još bar jedna sutrašnja pesma moga novog doba... Pedeset sedma za godinu ovu... I naravno prva u svesci novoj (trećoj) gde svoje pesme slažem i pretačem...I na put po belom svetu, sutra krećem sa dopisnom sveskom A5 formata u tašni, od 100 lista (mada fali jedan - iscepala sam ga)... I naravno narandžasta olovka sa likom sove (uspomena sa neuspelog takmičenja)...U dan nadan - iznenadan, napisaću čitku svoju poemu, možda britku ili vitku...U dan jasan - glasan, isheklaću nove strofe za haljinu Poezije, one do poda...Budne su samo reči i misli...Reči su posebne misli na karti naših putovanja...Nekad mi se samo učini da napišem svoju najlepšu pesmu, a nekad opet samo učini, da napišem svoju najgoru (najgluplju) pesmu... Kako god, ja i dalje uspevam da napišem bilo kakvu pesmu...Ne mogu da se otmem fantastičnom utisku dok iščitavam slučajno nađeno Milankovićevo delo "Kroz vasionu i vekove"... I kao da odleteh u svo to beskrajno prostarnstvo... Upadoh u novi iznenadni čitalački vrtlog... Pa sad kao da vasionom lebdim... No, šalu na stranu... Htedoh samo da kažem da je Milankovićevo krsno ime Đurđevdan... Upravo sam naišla na taj zanimljiv podatak... Eto toliko... I sama ću to učiniti, a i svima preporučujum, da obavezno ovo delo imaju u svojoj kućnoj biblioteci... Stigla sam do 58 starnice, a još imam da čitam... Ukupno ima 208 strana... I sve se nekako poklapa u neku veliku celinu sklapa... Mirna i dobra noć...Najveće dostojanstvo jednog naočitog ljudskog duha, ogleda se u svoj njegovoj veličanstvenoj jednostavnosti duše, srca i uma...O, kad bi znali kako je lepo kad vas ne shvate... kad vas ne prihvate... kad vas odbace... kad vas zgaze... Kad vas se zasite... O, kad bi samo znali... A da li znate??? - ote mi se ovaj stih sa grane...JEDNOSTAVNA REČ...Odlučila sam se za jednostavnu reč u mom srcu još pre postanja zapisanu... I upravo ću tu jednostavnu reč, upotrebiti na najbolji mogući način ili jedan od boljih naučno fantastičnih načina... Ta jednostavna reč jeste ubrana sa najsigurnijih geografskih širina, dubina i visina... Jednostavna reč biće jednostavna ukoliko je upravo ja sada učinim jednostavnom... Jednostavna reč se poklanja jednostavno i u tome leži sva njena vrednost, moć i snaga... Jednostavna reč nas spaja i okuplja, ali i razdvaja... Zato jednostavna reč ne zvuči baš uvek jednostavno i to jeste njeno neprikosnoveno neosporno malo jednostavno pravo...Iako RAZUM smatraju hladnim, ja kažem: držite se RAZUMa, jer RAZUM jeste upravo ono što nas izdvaja od svih ostalih stvari i nevažnih stvarčica... Lepote RAZUMa treba spoznati i unutar sebe razotkriti-otkriti... Našim životima treba da upravlja RAZUM... Dakle, RAZUM iznad i pre svega... Živeo RAZUM, taj najdragoceniji izUM UniverzUMa...Jedino šta sam u rerni svoje unutrašnje kreativne radionice danas ispekla, jeste 16-i nastavak priče...Samo zanesenjaci veruju da se u ovoj našoj pustari tako božanstveno živi, a ja sam vam, dragi moji - veliki zanesenjak... Prijatan ručak... U to ime trebalo bi zbućkati neki slatkiš za predstojeći veličanstveni vikend... No, o tom potom..U svom golemom višegodišnjem istraživanju, došla sam do tih zaključaka i saznanja, a ona glase upravo ovako: ja najbolje funkcionišem isključena iz života, u svom malom unutrašnjem svetu, gde mi je toplo, prijatno i lepo...