Ostade mi još 14 i 15 glava da pročitam Lorensa...
Sutra ću dosta da nakuvam hrane da budem posle koji dan odmorna i mirna, bar što se kuvanja tiče i probaću neke nove recepte i tako da napravim prostor da ispišem i neke nove pesme, jer to me drži, ali ni pesme ko za inat nema više... eto pokušavam svaki dan nešto novo da isprobam, pa i da osmislim, smislim i izmislim... jedino tako preživljvanje moje dobija bar malo smisla... inače besmisao već dugo preovladava samo što se po osunčanim danima slabije prepoznavao i razaznavao... uz samotničke dane najlepše ide kuvanje... bar mi sve iznutra miriše na začine i biljke...Dobro jutro...Smiraj...Krave su se zvale Cvetulja, Ruža, Šarulja, itd...Ovako je moj deda orao: "Ajd Balja, ajd Cvetko... Bilo je među dedinim volovima i po koji Ruško i po koji Mića...Boje i oblici kao da su izmišljeni u svoj svojoj skladnosti i divoti..Pokunjenost ćutljivog trenutka...Gde li je Pedro...Zamišljena ili umišljena Ofelija sanja...Tužna Ofelija uzaludno nečeka ili čeka...Sve dok čovek ima i ume šta da umesi, ispeče i skuva - život pa i ima nekog umanjenog smisla... no smisao je ipak nešto za svu onu razliku od besmisla...Nije što sam ja pravila - ovaj beskvasi hleb je fantastično ukusan, a tek kad zamiriše na ruzmarin... čak sam recept zalepila na pločice...Zamišljena zabrinutost i zabrinuta zamišljenost...Obojimo svet u plavo mastilo...Dubokomisleno urezivanje reči na praznu neispisanu tablicu života...Danas od mnogo štošta odustajem i mislim da je to jako dobro...Odustadoh od šampite... imam još pola onog kolača sa malinom...Ostalo mi od juče 7 neiskorišćenih belanaca od onog malina kolača i sad mi sinu genijalna ideja...napraviću šampitu...Konačno da odslušam Belinijevu "Normu" i to celu...Kad je sve oko mene tako nakostrešeno pozitivno, ja se povučem i u svoju ljušturu zavučem, ne bih da im poremetim sreću...Prekinuh na čas punjenje baterija, samo da uslikam upravo zgotovljenu ovu divnu musaku na koju moj prostor trenutno miriše i utisak je kao da sam u nekom sicilijanskom restoranu... prijatan ručak...Musaka je u rerni - zapečinje se...Namrgođena plava sova...Ispraznile su mi se baterije... sada ih punim, tako da danas neću moći ništa više fotografijom da zabeležim...Za današnji ručak spremam musaku od plavog patlidžana...Kupila sam još jedan turski keramički nož i tako uz onaj crveni imam i ovaj crni sa motivima istanbulskim... valjda ću nekad u budućnosti ugledati Aja Sofiju...Verdi jedino vredi...Odustala sam od pijenja soka 3 dana nije još vreme za to, a ja sam istrošena i slaba... no lepo je to što konačno pečem svoj prvi fitnes hleb od heljde... ipak ću sve doterati u red pravilno iskombinovanom hranom... teško je neko vreme još težak podvig i gde sam tu ja - kao da me nestaje nečujno...Danas je moj mali lični svetkski dan Poezije... Još dve nove knjige Poezije, stigle na red da budu iščitane... Živela Poezija..."Najbolji ratnik, nikada nije obuzet ljutnjom i mržnjom"...Pesnik jeste jedino ljudsko biće, koje nema za čim naročito da žali, jer i kad umre živeće mnogo življe kroz sve svoje ispevane i napisane pesme...I u ove meni najdraže knjige more materijala... Zna se, nema priče bez arhivske građe... No, pristup arhivama jeste takođe ograničen... Nema običan svet svuda pristupa... Meni će ovde biti sasvim dovoljno građe, da maštam na stvarnosti, kako je to pričati sa Velikim Milankovićem...I upravo sam dobila ideju... Spremam se za ispisivanjem jedne pozamašne priče (radi se o velikoj figuri)... I biće to moj drugi izmišljeni razgovor koji sam vodila sa ličnostima iz naše zaboravljene prošlosti... Srećom za materijal imam dve zelene knjige... I samo da krenem da ih opet iščitavam... Jednom davno 1993-e pričala sam sa Lazom Kostićem (pesnikom), a od sutra ću popričati sa Milutinom Milankovićem, pa kad stignem priču ću prikačiti na blog... I kako da ne podelim ovu radosnu ideju... Opet sam osmislila dane što se ređaju u nizu... A još jutros nisam imala pojma o čemu treba da pišem... No, sad mi je sve jasno... I najviše mi leže ovi izmišljeni razgovori... Videćete...Za kraj današnjeg, naposletku ipak - dobrog dana, poželim svima: dobru noć... I sebe osnažim afirmacijom sutrašnjeg dana... A ona treba da glasi ovako: Upornost, Istrajnost i Izdržljivost su mi jako neophodne i upravo ove tri bitne i potrebne mogućnosti, jesu ono što sebi želim...Moj zaključak, posle omalenih istraživanja, glasio bi ovako: Sve što je živo ima mozak, pa i gusani..."Većina prava su stoga, nažalost, deklarativnog karaktera. To ne znači da su neopravdana, naprotiv. To samo znači da za njihovo ostvarenje nema elementarnih uslova. Te uslove treba tek obezbediti". (2001)-Z.Đ..."Svi smo isti, nema granica, nema nacija, nema država, čovečanstvo je jedna nacija".Još je rekao i ovo 2002-e: "Reforme izazivaju strah, bole i nema šećerne vodice koja će ublažiti taj bol". I sada se pitam, mora li nužno svaki put promene na bolje da boli i čemu promena na bolje, ako će izazvati još dodatnu količinu bespotrebnog bola, koji bi trebao biti karakterističan za staro stanje pre toga???...Ne znam da li gusani imaju mozak (nemam kad da proveravam na guglu), ali ono što želim sledeće da kažem tiče se Života... Ja najviše volim da razmišljam na temu Života... I tako moj mali mozak, mi došapnu i reče: Život je najprostije rečeno POLITIKA... No pošto ću staviti znak jednakosti, dodajem i POLITIKA jeste Život... (nije ovo ni ideje, a ni pretenzija bavljenjem politikom - daleko sam i pomišlju od toga)... Već politika kao naš svakodnevni fenomem... Pa ću kao najbolje objašnjenje Života (mada je tvorac citata što će uslediti upravo mislio na politiku, ali kao moj drag moderni filozof, ipak je malčice mislio i na život - bar sam takvog utiska)... I evo šta je rekao za politiku (čitaj Život): "Čovek, da bi se bavio politikom, mora da ima jak i čvrst karakter, autoritet, da ume da preseče, da se zameri, kaže "NE" i da ga mrze, jer je to priroda politike. Neko ko isuviše ide na širenje simpatija, udvaranja i izbegavanja sukoba mora još mnogo da nauči da bi vodio jednu ozbiljnu stranku"... (a treba li da kažem da autora ovog citata više nema)... Prepoznajte o kome je reč...Neki ljudi (ne kažem da sam ja od tih) vide mnogo bolje i sa zatvorenim očima, nego većina koja se diči da je oči širom razgoračila i otvorila...VETROVI MOGA ZAVIČAJA..Mojim krajolikom počesto šibaju (duvaju) severozapadni, severni i istočni vetrovi... Najčešće preko čitave godine duvaju severozapadni vetrovi... Poznato je da takvi vetrovi donose u moj zavičaji najviše padavina... A zimi duvaju najhladniji istočni vetrovi, koji su poznati po nazivu "ustoka"... To su upravo oni vetrovi koji donose vedro, ali dosta hladno vreme... Najlepši i najtopliji jeste svakako južni vetar, koji u rano proleće otapa snegove sa naših planina i tako osetno dolazi do povećanja dnevnih temperatura... Za moj kraj olujni vetrovi nisu tipični i oni su veoma retka pojava...Moja današnja afirmacija glasi: Danas sam priključila i uključila sebe na napjanje sa pozitivnog energetskog polja i izvora svih mogućih dobrih misli, reči i frekfencija iz Univerzuma...Mene mogu rezati i testerom onom ručnom za struganje drva... ništa ne osećam... a sve me manje i boli...I naravno (ja nikad ne zaboravljam - a znam moram početi i to)... Prijatan ručak...Najviše bih volela da sam, recimo, među svim ovim mojim FB prijateljima - najmlađa upravo ja, jer bi mi itekako bilo dragoceno i važno živo iskustvo, svih tih starijih i pametnijih frendova... I tu bi se sigrno imalo šta čuti i naučiti, a i videti... Ovako, pomešale se i žabe i babe... A naravno iz ovoga bi trebala da izuzmem svu rodbinu i rođake, i poznanike (sugrađane) koji me znaju kao lično...Postoje teme i pojave, koje nam zagolicaju maštu... No, ja najviše od svega volim samo ono što mi zagolica dušu...Mene slobodno mogu optužiti za perfekcionizam... Ali, nisam ja perfekcionista u apsolutnom smilu te reči... Potpuno sam svesna, da sam kao biće razočaravajuće nesavršena, kao i svi uostalo što smo... Ko god da nas je stvorio, stvorio nas je nesavršenim bićima i ličnostima... I nije problem u toj našoj ličnoj nesavršenosti, pa i kolektivnoj, ako više volite... Perfekcionizam volim u nekim drugim vidovima života... Ne volim neuredan stambeni prostor i težim da svoj omaleni kutak držim u granicama savršene pristojnosti, bar što se higijene tiče... Mada, kažem blago onima koji unerede vlastioti dom, ali ja nisam od takvih... Volim da mi je sve cakum pakum... Sve složeno i sve na svom mestu... Da se zna svemu mesto... Ne volim nered, mada kako vidim život me često uneredi... I zar nemam prava da u nekim oblastima svog vlastitog života, uvedem perfekcionizam... I stvari su mi uredno složene, ono što bi rekli - pod konac... Mene su tako vaspitali i ja sam zahvalna na tome... A uočavam aljkavosti i manjkavosti i to me nekada nerviralo.... Više ne... Mada pokatkad dopustim sebi malčice ne perfekcionizma i nije loše - priznajem..Jedna od mojih "mana" (a imam ih na hiljade stotina), jeste ta da ja veoma "teško" razgovaram... U čemu se tačno ogleda ta nazovi "teškoća"???... No, pre toga bolje da kažem, u čemu se ogleda bar jedna sićušna kap moje dobrote... Neizostavno u tome da ja jedino umem putem olovke i papira da razgovaram... I bilo da me šta pitate, ja bih vam ko iz rukava na zadato pitanje, mogla napisati omaleni esej... No, ako bi me to isto pitali usmeno, e tu bi do izražaja došle sve moje malo pre spomenute "mane"... A, nekad sam umela da razgovaram... Ili sam samo tako mislila i verovala... No, sada znam da to ne umem... I kad bolje razmotrim čitavu problematiku i bolje je što ne umem...Možda bi se moglo kazati, da danas nisam ni približno jučerašnjoj spisateljskoj formi... A oće to da naiđe onaj čas, kada čovek nema više šta da kaže ili u pasus novi doda... Mada, ako ćemo pošteno, uvek ima bar za toliko, pa kažem: dobar dan... I odavno sam shvatila, da ja ne treba da pišem, jer donosim zabunu... Ali, ponekad pišem iz prkosa... I ne samo to... Imam utisak, ako ništa ne napišem, da ja ustvari nisam živa... I pre moje pojave na ovom "čudu", ja sam provodila vreme piskarajući, tu i tamo... Jednosatvno rečeno - bilo je nužno pronaći mehanizam preživljavanja... I ja sam ga u tome pronašla, bez ideje da je moje pisanje važno... Nije važno, ali je pokretačko i snažno... Meni je važno... I tako neka i ostane..."Tvoje msili su važne. Izaberi one dobre (najbolje)".
"Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече
испод поља звјезданије, у прољећњу красну вече;
сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди".
П. П. Његош (1813-1851)
"Ноћ скупља вијека"
Нема коментара:
Постави коментар