ЗЛУРАДО МИРИШУ...

Душе уграђеног малопређашњег даха, 

што га илузијама октобарске кише 

помилова и данас, нестаје ли то 

окамењено сазнање, што се зацари 

у мртвим душама сасвим спорадично 

над овим брдовитим стенама 

и нашим уфитиљеним зенама 

под овосветским сенкама...

Душе Ти Који више ниси у стању 

да припитомиш овај заљућени ветар 

у славама нам укопаним ту на 

задоцнелој освети 

оскрнављене светлости 

и признајем речи Ти злурадо миришу 

на јесење труљење...

Душе посмртне су оде одушевљено 

пропојале у нашим минираним 

ждрелима и бића су нам ова без сна, 

док замишљамо њихове жртве, 

патње и муке, 

ми тек усахле травке уплашћене 

у стогове покрадених нам стихова 

ко спречених живота...

Душе кочим ти издах сваки 

и дах ти божански гасим 

свим овим празним кишама октобарским 

у забаченим дубодолинама бола, 

ту где сећање заборава 

и заборав присећања 

вешамо о изгрижене обрисе 

унапред прорачунатог залеђа...