(7515-ог лета од постања...)
810 лета од 1197. лета Господњег
од како је Свети Симеон Стефан Немања у октобру пошао за Свету Гору, а на трону
студеничких игумана поставио јеромонаха Дионисија и исто толико лета од како је
Свети Симеон успешно допутовао у новембру у светогорски манастир Ватопед где је
дочекан уз највеће почасти црквене и исто толико лета од тако дуго очекиваног и
свељубве обилног сусрета и загрљаја оца и сина, дирљивог и јарко жељеног
сретења у Господу.
800 лета од 1207. лета од како
је Свети Сава донео очеве свете мошти у Србију и над њима измирио и помирио
браћу у завади, Вукана и Стефана Првокрунисаног српског краља.
770 лета од 1237. лета од како
је Савин синовац краљ Владислав пренео мошти стрица Светога Саве у манастир
Милешеву из Бугарске, из града Трнова, у светосавску земљу Србију, свето тело
Севтитеља Саве, родоначелника писања на народном језику, Светитеља и
Просветитеља чије дело писања на народном језику продужи доцније Вук Стефановић
Караџић, настављач оног плетива што га плести започе својом светом руком наш
велики Свети Сава.
730 лета од 1277. лета од како
је у Сопоћане крај Раса, данас кажемо код Новог Пазара, сахрањено тело краља
Стефана Уроша монаха Симона, који и подиже манастир сопоћански.
680 лета од 1327. лета од како
је краљ Стефан Дечански започео да зида велелепни манастир Високе Дечане,
дијадему српске колевке косовско-метохијске, данас од зверова љутих добро
чуване и још увек не растрзане.
470 лета од 1537. лета када је у
Рујанском манастиру у селу Биоска на истоименој реци Биоска, у селу Врутцима,
испод планине Поникава одштампана прва и последња књига, плод и чедо штампарске
пресе у храму Светог великомученика Георгија Победника, заслугом и трудом
калуђера Теодосија и осталих монаха рујанских што резаше слова од дрвета,
радећи свој посао на штампању Свете књиге Јеванђеља, споро и доста тешко, али
успешно.
410 лета од 1597. лета до када
су почивале мошти преподобног Теоктиста краља српског Драгутина, у задужбини
Стефана Немање, у манастиру Ђурђеви Ступови, у Расу, који се положи ту 1316-ог
лета и у коме се и упокоји. Почиваше у миру 281-о лето, у капели коју је
дозидао при обнови поменуте светиње у Расу, сам врли краљ и ктитор Драгутин.
310 лета од 1697. лета од када
Јеротеј Рачанин исписа Амартол у Дунафелдвару.
290 лета од 1717. лета од како у
избеглиштву у Угарској Кипријан Рачанин састави Буквар на црквенословенском
језику.
210 лета од 1797. лета од како
се одштампа у граду Москви, која ове 2007-е слави 860 лета свога постојања, Свето
Јеванђеље архимандрита Хаџи Мојсеја, што похрањено лежи у ризници рачанској.
200 лета од 1807. лета од када датира понос рачанске ризнице и
старина из првог српског устанка, застава војводе соколског Хаџи Мелентија,
осликана руком сликара карловачког Кир Стефана Гавриловића. Такође две стотине
лета сакупи још један драгуљ ризнице рачанске - напрсни крст архимандритов,
крст Хаџи Мелентија Стефановића.
10 лета од 1997. лета од како се
о Илиндану Господу представио Архимандрит Троношки Антоније и тако уснио
најслађи сан праведника Божијих. У спомен на великог духовника старца за покој
душе воштаницу приносим. Сетих се да међу књигама староставним имам и једну
малу књижицу под називом добро знаним ''Српске духовне песме'', изашле у
Београду 1961-ог лета Господњег, као друго допуњено издање Светог Архијерејског
Синода СПЦ-е, а штампане у Земуну, у штампарији ''Сава Михић''. Поменуту књигу
без тврдих корица, као лимун жутих омалених листова, чувам и читам. На страници
првој сачуваној, књиге данас старе 46 лета, запис оловком плавом стоји. Посвета
и рукопис врло читак. Читам и радујем се сваки пут кад је у руке узимам и
прелиставам, јер ову књижицу моја мати Милена, доби на дар од драгог духовника
и оца. Записано остаде да се зна и свагда чита: ''МАЛОЈ МИЛЕНИ НА УСПОМЕНУ И МОЛИТВЕНО СЕЋАЊЕ ОД ОЦА ИГУМАНА АНТОНИЈА
НА ПРЕОБРАЖЕЊЕ У МАНАСТИРУ ТРОНОША''. Стоји и немо сведочи лето 1969-о,
када је мала Милена, моја мајка Мила, имала пуних 15 лета.
јануар/фебруар 2007.
Бајина Башта
Нема коментара:
Постави коментар